Postoje trenuci u životu kada se čovek suočava sa granicama svog bića, kada svaki dah postaje pobeda, a svaki korak u nepoznato dokaz nepopustljivosti volje. Put Aleksandra Milosavljevića, Sales Managera kompanije Huawei, ka Everestu, najvišoj tački naše planete, bio je upravo takav. Ovo je njegova priča o istrajnosti, snazi, dubokom poštovanju prema planini koja ne prašta greške, ali i o gubitku koji ostavlja neizbrisiv trag u srcu.

Aleksandar sanja o tome da se popne na sedam najvećih vrhova, čuvenih „7 Summits”, i da na svakom zabode srpsku zastavu. Za sada je osvojio četiri, a sa nama deli iskustvo nedavnog, sa uspona na Mont Everest.

Kada je, 2. aprila 2025. godine, kročio u Katmandu, u srcu Nepala, osećao je uzbuđenje koje samo velika avantura može doneti.

„Iz vrtloga užurbanih ulica, starog nasleđa i duhovne energije, helikopter me odveo u Luklu, mali aerodrom poznat po svom izazovnom sletanju, gde Himalaji počinju da pokazuju svoju veličanstvenost. Dok sam danima hodao kroz planinske predele, prolazio kroz prelepa sela i nadvisivao glečere, osećao sam kako se moj um polako prilagođava ogromnom zadatku preda mnom. Dolazak u Everest bazni kamp, 10. aprila, bio je prekretnica – tu, u srcu planine, vetrovi su donosili priče onih koji su se ovde borili za snove, onih koji su uspeli, ali i onih koje je planina zadržala zauvek”, objašnjava on.

Aklimatizacija na obližnjem vrhu Lobuče Ist (Lobuche East) (6119 m) bila je ključna. Noći su bile ledene, san isprekidan, dah plitak. Osećaj izolacije postajao je snažniji, ali istovremeno i fokusiranost na cilj, uz svest da je svaki trenutak prilika da se telo privikne na visinske uslove.

„Svaki korak postajao je težak, svaka visinska promena oduzimala dah i energiju, ali svest o tome da se polako približavam vrhu sveta bila je neizmerna pokretačka snaga”, priča on.

Onda je došao trenutak odluke.

„Strpljivo smo čekali ’weather window’, iščekujući kada će se Everest smilovati i dozvoliti nam prolazak. Konačno, 12. maja krenuli smo iz baznog kampa ka kampu C2, a sutradan i ka C3, gde je vazduh već bio opipljivo redak, a svaki pokret zahtevao svestan napor. Ulazak u ’Death Zone’, područje iznad 7950 m, bio je trenutak kada razum nalaže oprez, ovde čovek nije gospodar svog tela, ovde preživljavanje zavisi od discipline, mentalne snage i timske podrške”, seća se on ovog poduhvata.

Uspon prema vrhu bio je istovremeno i trijumf i tragedija, jer je na putu izgubio jednog saborca. Iako ih je ovaj trenutak duboko pogodio, planina ne daje vremena za tugu i morali su da nastave dalje.

Poslednjih nekoliko sati uspona ka vrhu bili su kao hod kroz san. Vidici su se gubili u beskrajnom belilu, telo je radilo na samoj ivici izdržljivosti, a misli su im bile neverovatno jasne.

„Tog dana, 15. maja 2025. godine, u 08.32 č. po lokalnom vremenu, dotakao sam vrh sveta. Everest, 8848 metara iznad mora. Nebo je bilo blizu. Svet se protezao ispod mene kao nepregledna tapiserija planina, dolina i oblaka. Trenutak tišine. Trenutak spoznaje da čovek može dostići nemoguće”, priča on za BIZLife.

Povratak niz planinu bio je kao buđenje iz sna.

„Svaki korak niz strme padine bio je podsećanje na borbu koju smo vodili, na svaki trenutak kada smo se suočili sa svojim granicama i gurnuli ih dalje nego ikada pre. Dok sam se spuštao ka kampu C2, telo je osećalo olakšanje, ali um je još uvek bio opijen visinom. Gledajući ka vrhu, sada u daljini, osećao sam neizmerno poštovanje, ne samo prema Everestu već i prema svima koji su ovde ostavili deo svoje priče. Planina nas testira, ali planina nam i daje. Ona uči strpljenju, poniznosti i neprocenjivoj vrednosti trenutaka koje provodimo u njenom zagrljaju”, seća se on.

Helikopter ga je brzo vratio u Katmandu, gde je prvi put nakon toliko nedelja osetio toplinu nižih nadmorskih visina. Grad je bio živahan, pun zvukova, mirisa i života. Dok je šetao kroz njegove ulice, shvatio je koliko se sve promenilo – ne spolja, već iznutra. Everest nije samo vrh, nije samo planina. Everest je ogledalo u kojem vidimo svoju snagu, svoje slabosti, svoje granice i svoju sposobnost da ih prevaziđemo.

„Dana 20. maja 2025. godine, vratio sam se u Beograd, ali osećaj da sam deo nečega većeg od sebe nikada neće nestati. Svaki pogled na horizont sada nosi novu perspektivu. Svaka nova prepreka u životu sada se čini samo još jednim usponom, još jednim izazovom koji treba savladati. Everest mi je dao neizbrisivu snagu, osećaj slobode, osećaj da je svet beskonačno širok, a mogućnosti bezgranične. Kada stojiš na krovu sveta, shvatiš da granice postoje samo ako odlučiš da ih vidiš”, priča Aleksandar.

Ali avantura se ovde ne završava, naprotiv, ona se tek zahuktava! Ovo je Aleksandrov četvrti osvojen vrh u „7 Summits Challengeu”, izazovu koji vodi ka osvajanju svih sedam najviših vrhova sveta. Sledeća ekspedicija, već na vidiku, donosi novo poglavlje u epskoj priči o osvajanju Zemljinih divljih predela – Antarktik. Beskrajna belina. Suštinska tišina.

„U januaru 2026. godine krećem ka Maunt Vinsonu, najvišem vrhu ovog nestvarnog kontinenta, gde vetrovi pričaju priče o usamljenosti i snazi, a led krije istoriju same planete. Ovo neće biti samo ekspedicija, biće to putovanje u srce neukrotive prirode, tamo gde čovek stoji sâm pred veličinom sveta”, zaključuje Aleksandar, dodajući da će mu i ovaj put za novi izazov biti potrebna pomoć sponzora, ljudi koji dele istu strast za pomeranjem granica i osvajanjem nepoznatog.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.