Piše: dr Mia Popić, psihoterapeutkinja i direktorka Sinergija centra

U mom dugogodišnjem radu, kao psihoterapeutkinja i kouč, ali i tokom istraživanja za doktorat, shvatila sam koliko je imposter sindrom čest fenomen, posebno među onima koje društvo vidi kao veoma uspešne. Ovaj sindrom nije obična sumnja u sebe, već duboko ukorenjen osećaj da vaš uspeh nije zaslužen, već rezultat slučajnosti ili greške drugih ljudi u proceni vaših sposobnosti.

dr Mia Popić, psihoterapeutkinja i direktorka Sinergija centra – Foto: Nebojša Babić

Kako prepoznati imposter sindrom?

Za razliku od zdrave sumnje, koja vodi ka rastu i introspekciji, imposter sindrom podstiče konstantno preispitivanje sopstvenih sposobnosti. Iako imate brojne dokaze da ste kompetentni, nikako ne možete sasvim da poverujete u njih, već stalno osećate potrebu za dokazivanjem.

Ko pati od imposter sindroma?

Kroz svoj doktorat, koji je bio fokusiran na istraživanje rodnih stereotipa, primetila sam koliko društvena očekivanja otežavaju ženama i muškarcima introvertima da prihvate svoj uspeh. Žene lideri često imaju internalizovane ideje da moraju konstantno dokazivati kompetenciju u biznisu ili na visokim pozicijama. Muškarci introverti, sa druge strane, pate jer njihove autentične osobine poput introspekcije, pažljivog promišljanja i empatije ne odgovaraju društvenom stereotipu dominantnog i glasnog muškarca.

Kreativni izgovori za uspeh

Ljudi koji imaju imposter sindrom često stvaraju kreativne izgovore za svoj uspeh. Često ćete od njih čuti: „Uspeo sam jer sam se dopao nekome” ili „Šarmirala sam ih”, „Imao sam dobru vezu” ili „Jednostavno su pogrešili u proceni, nisam toliko dobar”. Međutim, čak i ako su se nekome zaista dopali ili su imali pomoć kroz neku vezu, važno je da osveste da je to, zapravo, odraz njihovih veština povezivanja. Naime, ljudi su nam privlačni kada osećamo njihovu autentičnost, a upravo osobe koje se bore sa imposter sindromom često pristupaju drugima skromno, otvoreno i kooperativno, što ih čini veoma dopadljivim. Čak i kada misle da je njihov uspeh rezultat veze, to je, zapravo, posledica njihove sposobnosti da uspostave i neguju dobre odnose, da sarađuju i daju vrednost drugima, a ne slučajnosti ili nezaslužene privilegije.

Iako imposter sindrom može biti iscrpljujuć i neprijatan, on donosi i određene prednosti. Osobe sa imposter sindromom često su izrazito samosvesne, posvećene i temeljne u radu, upravo zbog svoje potrebe da budu sigurne da su dovoljno dobre. Takođe, njihova sklonost ka samokritičnosti često ih čini otvorenijim za učenje, povratne informacije i usavršavanje svojih veština, što im omogućava da kontinuirano rastu i napreduju u odnosu na ljude koji olako pripisuju sebi zasluge za uspehe. Na ovaj način, imposter sindrom može biti snažan pokretač ličnog razvoja i profesionalnog napretka.

Perfekcionizam kao ključni faktor impostera

Radeći kroz REBT pristup u svojoj praksi, jasno sam uvidela koliko je perfekcionizam duboko povezan sa imposter sindromom. Važno je razumeti da perfekcionizam nije isto što i težnja ka izvrsnosti; to je, pre svega, štetno uverenje da vredimo jedino ukoliko sve radimo savršeno, bez greške ili propusta. Osobe sa ovim nezdravim perfekcionizmom osećaju se vrednim isključivo kada su njihova postignuća besprekorna, što dovodi do toga da neprestano sumnjaju u sopstvene kvalitete i gube sposobnost uživanja u sopstvenim uspesima.

U svojoj praksi često primećujem kako se koreni ovakvog perfekcionizma nalaze još u detinjstvu, u iskustvima uslovne ljubavi od strane roditelja ili drugih važnih figura. Kada se detetu pruža ljubav, pažnja ili prihvatanje isključivo onda kada zadovoljava određene kriterijume – kada donosi dobre ocene, pobeđuje u sportu ili postiže vidljive rezultate – dete internalizuje poruku da je njegova vrednost direktno povezana sa njegovim postignućima. Takvo dete izrasta u odraslu osobu koja svoju vrednost stalno preispituje i potvrđuje kroz uspehe, pri čemu neuspeh doživljava kao lični krah ili dokaz sopstvene bezvrednosti.

Ljudi sa kojima radim često pokazuju otpor kada treba da se odreknu perfekcionizma, jer misle da bi to značilo prihvatanje prosečnosti ili nedovoljnu posvećenost kvalitetu. Zbog toga ih uvek obraduje kada im kažem da ne moraju u potpunosti odbaciti svoj perfekcionizam, već da mogu da nauče razliku između zdravog i nezdravog perfekcionizma. Sa REBT perspektive, nezdravi perfekcionizam karakteriše rigidno insistiranje na tome da moramo biti savršeni, uz katastrofiziranje kada se dese greške (Ako nisam savršen, onda sam bezvredan). S druge strane, zdravi perfekcionizam podrazumeva racionalno postavljanje visokih, ali dostižnih ciljeva, težnju ka izvrsnosti i fleksibilno prihvatanje sopstvenih grešaka ili neuspeha kao normalnog i neizbežnog dela procesa učenja. Dok nezdravi perfekcionizam sputava razvoj, izaziva anksioznost i dovodi do hroničnog nezadovoljstva sobom, zdravi perfekcionizam omogućava čoveku da raste, napreduje, uživa u procesu i oseća zadovoljstvo postignutim.

Pet tipova impostera prema literaturi

Istražujući literaturu na ovu temu, naišla sam na pet tipova impostera, koji različito doživljavaju ovaj sindrom:

1. Perfekcionista – opsednut greškama, teško priznaje sopstvena dostignuća;
2. Super(wo)man – neprestano radi previše kako bi dokazao sopstvenu vrednost;
3. Prirodni genije – smatra da bi sve trebalo dolaziti lako, a svaki napor doživljava kao neuspeh; ako mu ne ide lako, to znači da nema dovoljno inteligencije ili toga nečega posebnog što je potrebno za uspeh u biznisu;
4. Individualista – teško traži pomoć, jer to vidi kao znak slabosti;
5. Ekspert – nikada ne oseća da zna dovoljno, stalno oseća potrebu za dodatnim znanjem i obukom; uvek nedostaje jedan sertifikat ili još jedna edukacija.

Posledice impostera – prokrastinacija i „burnout”

Ako često mislite da radite nedovoljno, vrlo je verovatno da već radite previše. Imposter sindrom često dovodi do prekomernog rada, iscrpljenosti i „burnouta”, jer osoba pokušava da dokaže sopstvenu vrednost. Istovremeno, strah od neuspeha često dovodi do prokrastinacije. Ljudi s ovim sindromom osećaju olakšanje kada završe zadatak, ali izostaje radost zbog uspeha – ostaje samo iscrpljenost i osećaj da je moglo biti bolje.

Kako utišati imposter?

U programu koji sam razvila za lidere i preduzetnike na osnovu desetogodišnjeg istraživanja i rada sa klijentima, fokus nije na potpunom prevazilaženju imposter sindroma, već na načinima da se taj glas utiša:

• Prepoznavanje: Jasno identifikujte kada i kako se javlja imposter glas.
• Izazivanje misli: Naučite da osporavate negativna i nerealna uverenja o sebi.
• Realna očekivanja: Prihvatite greške kao prirodan deo procesa učenja.
• Podrška: Razgovarajte sa drugima koji prolaze kroz slično kako biste normalizovali svoja osećanja.
• Slavljenje uspeha: Naučite da prihvatite pohvale i osetite zadovoljstvo svojim postignućima.

Redefinisanje uspeha kao ključni korak

Konačno, najvažniji korak u suočavanju sa imposter sindromom jeste redefinisanje sopstvenog pojma uspeha. Uspeh treba da uključuje i osećaj unutrašnjeg zadovoljstva, balans između rada i odmora, kao i autentičnost. Kada prestanemo da merimo uspeh samo spoljašnjim priznanjima i počnemo ga meriti sopstvenim osećajem ispunjenosti, imposter glas polako počinje da slabi.

Vreme je da poverujete ljudima koji veruju u vas, sve dok sami sebi ne počnete verovati da ste – upravo ovakvi kakvi jeste – sasvim dovoljno dobri. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.