Nemačka: Opasna privatizacija 12.000 stanova koje je gradio bivši DDR
Privatizacija ni u Nemačkoj nije završena: još predstoji prodaja preduzeća koje je još od bivšeg DDR-a vlasnik na hiljada zgrada i privrednih objekata. Ali i u ovoj zemlji bi ta privatizacija mogla biti – minsko polje.
Više od dvadeset godina nakon sloma Nemačke Demokratske Republike njena Glavna kancelarija za upravljanje stambenim i privrednim zgradama u državnom vlasništvu još uvek je u vlasništvu Fondacije za privatizaciju nemačke vlade. Još 1991. je od tog državnog preduzeća stvorena firma TLG Immobilien GmbH koja je vlasnica 12.000 stanova i više od 300 privrednih objekata u gotovo svim pokrajinama koje su nekad činile DDR.
Nemačka je već nekoliko puta želela da privatizuje i to preduzeće, ali je uvek u poslednji trenutak nešto sprečavalo prodaju. Poslednji put je to bilo 2008. godine, ali se Berlin, zbog krize u zoni eura uplašio kako neće uspeti da proda TLG za pravu vrednost. Stručnjaci procenjuju kako je reč o vrednosti od najmanje milijarde i 500 miliona eura, ali političare u Berlinu muči još jedan problem: privatizacija istočnonemačkog „Stanoinvesta“ bi se lako mogla pretvoriti u političku minu koja bi vladu kancelarke Merkel mogla skupo koštati – samo godinu dana pre izbora.
Investitori zapravo nisu problem: ulaganje u nekretnine u Nemačkoj je za mnoge ulagače zanimljiva opcija. U privatizacijama koje su sprovodile i neke komune na zapadu zemlje su se redom javljali brojni investitori, od kompanija sa Dalekog istoka i Arapskog poluostrva pa do raznih investicijskih fondova sa zapada. Ali, pokazalo se, a o tome su mediji iscrpno izveštavali, kako su se takve privatizacije stambenog fonda po pravilu pretvarale u pravu katastrofu.
Investitora je samo zanimalo da izvuče što veću dobit, tako da su zgrade i čitava naselja čiji su bili vlasnici pretvarale u ruševine i leglo kriminala. Novi vlasnik često nije plaćao ni najosnovnije održavanje instalacija i zajedničkih prostorija – stepenica, liftova i podruma, tako da je se odselio svako ko je ikako mogao. Ostali su najsiromašniji, a nije bila retkost da su im se vremenom pridružili i „divlji“ stanari, oni koji su jednostavno provalili u napuštene stanove.
Ukratko, ministru finansija Volfgangu Šaubleu ostaje dilema: ili će, u uslovima za prodaju, da postavi stroga pravila za zaštitu stanara i za održavanje zgrada, ili će se samo brinuti da napuni državnu blagajnu. Jer svaki dodatni uslov će svakako spustiti cenu i odvratiti investitore, ali politički gledajući, baš svaki potez može biti pogrešan. Jer, nemačku vladu će se optuživati ili da je „jeftino prodala porodično srebro“ ili da je pustila „mutne“ investitore da u ovoj zemlji ugroze budućnost hiljada stanara takvih stanova. Već 2008. su za kupovinu bili zainteresovani i hedge-fondovi poput Lone Star ili Oaktree i stanari u zgradama TLG-a nipošto nisu verovali kako je takvim novčanim institucijama prvobitno stalo do dobrobiti stanara.
Zapravo je nemačka Fondacija za privatizaciju i uprava TLG-a od ove kompanije napravila preduzeće koje sasvim lepo posluje. Godišnje ostvaruje zaradu od pedesetak miliona eura, ali je pitanje hoće li privatnom investitoru to biti dovoljno – obzirom na milijardu i po koliko bi morao da uloži. U fondu preduzeća ima i zgrada koje su posve nove, mnoge su potpuno obnovljene, ali naročito među porivrednim zgradama ima i takvih koje će jedva pronaći nekoga ko će hteti da ih iznajmi.
Ipak, nemački ministar finansija Šauble je uveren kako je ovo pravi trenutak za privatizaciju. Oseća se oporavak, a investitori opet mogu da nabave novac za veće investicije. Zato investicijska kuća Barclays Capital do 16. aprila prikuplja pisma interesa mogućih investitora pre nego što ozbiljnim kandidatima pošalje poslovne podatke o TLG-u. Pri tome se naročito pazi da se poštuju i svi evropski propisi o javnim konkursima, a prve ponude bi mogle stići do juna.
