Kraj evra dolazi sa „bunga-bungom“
Ovako završava evro, ne sa ‘big-bengom’ nego s ‘bunga-bungom’, kaže u svojoj kolumni za Njujork Tajms ekonomista Pol Krugman.
On, naime, pokušava da objasni prave uzroke evrodebakla za koji je siguran da sledi nakon što se Italiji desila „Grčka“.
Od dve lekcije koje se pokušavaju izvući iz neuspeha Evrope, da je to posledica stvaranja socijalnog društva odnosno da je krajnje vreme da se i SAD odluče na fiskalne rezove i štednju, Krugman bira treću.
Iako američka desnica želi da uveri da je evro u problemima zbog velike javne potrošnje na socijalna prava činjenica je da jedna od najvelikodušnijih država Evrope, Švedska, i dalje služi za primer drugima po stabilnosti. Slična je situacija i sa Kanadom, koja takođe ima univerzalnu zdravstvenu zaštitu za sve svoje državljane.
Takođe, ni pouka o potrebi štednje ne drži vodu. Kamata na novo zaduživanje zavisi u daleko većoj meri od sposobnosti države da će dug vratiti u vlastitoj valuti nad kojom ima suverenitet, a daleko manje o odnosu javnog duga u BDP-u.
Dokaz su Japan i Italija jer Japan ima dvostruko nepovoljniji odnos duga prema BDP-u od Italije, ali Japan plaća tek jedan posto kamate na svoje zaduživanje. Italija plaća i preko šest posto kamatu, a fiskalno još ugroženija Velika Britanija samo dva posto.
Krugman zaključuje da su se odricanjem vlastite valute Italija, Španija i Grčka svele na države trećeg sveta kada je u pitanju poverenje kreditora, ali još važnije – da su se štednja i rezanje troškova svugde gde su primenjeni pokazali kao promašaj.
Ni jedna država sa većim dugom nije uspela da se „vrati u milost“ finansijskog tržišta štednjom, naglašava Krugman.
