Dr Lončar za BIZLife o ODLIVU MOZGOVA: Ako žele, mlade treba pustiti da odu

Odliv mozgova iz Srbije nije novost. Svake godine među onima koji napuste zemlju, najveći broj su visokoobrazovani, odnosno ono najbolje i najkvalitetnije što ova država ima.

Srbija je u 2020. godini ostala bez 44.000 stanovnika, ne računajući one koji su otišli u inostranstvo, a ako se postojeći trendovi nastave, za 30 godina će imati tek oko 4,5 miliona stanovnika

Profesor i prodekan za saradnju sa privredom Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu doktor Dragan Lončar u intervjuu za BIZLife portal kaže da mlade ne treba zadržavati ukoliko žele da odu da se usavršavaju van zemlje, ali da bi bilo važno motivisati ih da se vrate, da stečeno znanje „donesu“ u zemlju, a da bi se to desilo mora se neprestano unapređivati makro ambijent kako bi mladi imali više izbora, odnosno  poslovnih opcija.

• Ukazivali ste na problem odlaska velikog broja mladih školovanih ljudi u inostranstvo, kako mislite da bi oni mogli da se zadrže u zemlji, ko bi tu najvise trebalo da se uključi, odnosno kako ih motivisati da se vrate i šta bi trebalo da se uradi/promeni da bi se oni na takav korak odlucili?

Ne bih kao cilj postavljao da mlade treba zadržavati u zemlji. Pre bih rekao da one koji žele da idu treba motivisati da odu, da apsorbuju znanje i iskustvo tamo a onda da se vrate i osveže naš ambijent svojim obnovljenim entuzijazmom i kumuliranom stručnošću. Da li će ostati i biti zadovoljni ovde ili će otići a onda se vratiti zavisi od makro i mikro ambijenta. Mera kvaliteta makro ambijenta je bazična predvidivost i izvesnost u okviru ključnih delova sistema: ekonomije, obrazovanja, zdravstva, pravosuđa, kao i opšteg sistema vrednosti koji se u društvu promoviše.

Ako se promovišu principi pozitivne selekcije, pravednosti i jednakih šansi za sve građane, bez obzira na to odakle potičeš, koju političku opciju podržavaš i ko ti je tata, onda je takva slika makro ambijenta privlačna za mlade kvalitetne ljude.

U suprotnom, makro ambijent motiviše trajni odlazak, pa čak i averziju prema zavičaju. Mikro ambijent je različit za svakog pojedinca. Na primer, ako je u pitanju sin jedinac koji želi da brine o svojim roditeljima, koji je već zasnovao porodicu i koji radi posao koji mu omogućava dobar odnos između zarade i troškova života, on će ostati u svojoj zemlji, čak i ako nije zadovoljan makro ambijentom. I obrnuto, ako pojedinac ima narušen mikro svet, to može biti motivator da ode iz svoje zemlje. Čitav mozaik faktora na mikro nivou može uticati na odluku “ostati ili otići”.

• Kako stvoriti uslove rada kao na Zapadu, šta bi moglo da ih motiviše da se vrate?

Za sve je potrebno vreme. Ukratko, što je veća gustina dobrih poslovnih opcija u našoj zemlji, to će biti veća verovatnoća da će se mladi vratiti.

Mladi ljudi su brutalno racionalni. Ako vide veliki prostor u Srbiji za svoj lični i profesionalni razvoj i da mogu da imaju relativno bolji kvalitet života (socijalni aspekt, troškovi života, blizina rodbine i prijatelja, klima), oni će se vraćati.

Na primer, dolazak vrhunskih svetskih konsalting kuća u Srbiju je privukao određeni broj naših ljudi da se vrate i rade za njih u Srbiji. Za vrhunske mlade eksperte je važno da imaju osećaj da time što rade u Srbiji ne propuštaju nešto bitno što bi mogli da dobiju na Zapadu. Ako opcije ovde budu dovoljno kvalitetne da odagnaju ovaj „osećaj propuštanja nečeg bitnog tamo“, onda će sa apetitom ostajati u Srbiji ili se vraćati u Srbiju.

• Da li na nivou države može nešto više da se učini i koje su tri ključne stvari prema vašem mišljenju koje bi trebalo promeniti da bi dale rezultate i poboljšale situaciju?

Država, po meni, ne treba toliko direktno da se bavi ljudima koji su otišli. Ako država radi na makro ambijentu konzistentno i uspešno sa ciljem da postojeći građani bolje žive u pravednijem okruženju, onda će istovremeno gađati i taj cilj vraćanja onih koji su ranije otišli. Ključne teme su naravno ekonomski rast, smanjenje socijalnih razlika, razvoj fizičke infrastrukture, razvoj socijalne infrastrukture (obrazovanje, zdravstvo, sudstvo), bezbednost i odsustvo najave bilo kakve bezbednosne nestabilnosti, podizanje nacionalne kulture i promovisanje zdravog sistema vrednosti. Naravno, država treba da se bavi dijasporom i direktno i vidim da je moj prijatelj Arno Gujon aktivirao više pozitivnih frontova.

Mislim da treba motivisati naše ljude u inostranstvu da budu u kontaktu sa svojom maticom i da im se stalno serviraju sve opcije koje se otvaraju u Srbiji, po irskom modelu. Na primer, ako Toyo fabrika traži mašinskog inženjera određenog profila, upoznati segment inženjera u inostranstvu sa tim i pokušati da se ove dve tačke povežu.

• Ekonomski fakultet se profilisao kao institucija čiji kadrovi nemaju problema sa pronalaženjem posla, kako se to pokazalo u praksi, gde se najčesće zapošljavaju?

Od 2015. godine Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu veoma intenzivno radi na uspostavljanju saradnje sa različitim kompanijama i institucijama, sa ciljem da našim studentima omogućimo što veći broj prilika za praktičan rad, kroz studentske projekte, preduzetničke inicijative, prakse, gostujuća predavanja, takmičenja u studijama slučaja, poslovne simulacije, ali I kroz konkretno zaposlenje.

Svim studentima koji završe u roku sa prosekom 8,5 i više nalazimo ponudu za posao u roku od 90 dana u oblasti u kojoj su studirali. To ne znači da diskriminišemo ostale studente, ali najbolji imaju prednost.

Imamo ugovore sa više od 600 kompanija i institucija. Neke od njih su Narodna banka Srbije, Poreska Uprava, Coca Cola, Bambi, Frikom, Nestle, Novonordisk, JTI, Polimark, MK Grupa i mnoge druge.

• Upitnik koji je nedavno sprovela Srpska asocijacija menadžera pokazao je da su neformalni kanali nalaženja posla dobili na većem značaju od formalnih, da li je tu potrebna neka reforma i šta bi eventualno u tom smislu moglo da se promeni?

Mislim da je to nezaustavljiv proces. Online kanali u formi berze poslova su osnovni kanali za promovisanje otvorenih radnih mesta, zbog lakoće ažuriranja i brzine dolaska informacija do velikog broja tačaka. NSZ lagano ide u tom smeru i to je jedini put. Pogledajte domašaj Infostuda kao platforme. HR sektori kompanija promovišu otvorene pozicije preko njih ili preko drugih sličnih platformi, zato što su se mladi navikli da na tim mestima imaju pristup širokoj lepezi poslovnih opcija.

• Kakve su tendencije kada je reč o studentima na vašem fakultetu, da li oni odlaze, u koje zemlje, a oni koji ostaju gde se najčešće zapošljavaju i da li lako nalaze zaposlenje?

Neki odlaze, a neki ostaju.

Svake godine napišem desetine preporuka za najbolje studente koji odlaze na nastavak školovanja na najbolje evropske i američke univerzitete i zbog toga sam veoma ponosan. I sam sam imao priliku da okusim studiranje u inostranstvu i znam koliko mi je to značilo u smislu otvaranja perspektiva i sticanja novog znanja.

Želim da naglasim da su studenti prve LSE-EKOF generacije bez ikakvih problema upisali master studije na najprestižnijim fakultetima u svetu. Nema pravila što se tiče povratka. Neki se zaposle i ostanu trajno, neki privremeno, a neki odmah posle studija dolaze u Srbiju i lako nalaze dobre poslove. Najčešće odlaze u Veliku Britaniju, Nemačku, Holandiju i Italiju.

• Kako tumačite to što nam fali i zanatlija, odnosno nisko obrazovnih profili, da li je to tendencija na svetskom nivou ili samo naša specifičnost?

I naša i svetska tendencija. Postoji percepcija kod mladih da su to poslovi koji su teški a malo plaćeni. Dodatno ih ubeđuju i roditelji da ne treba da se muče i rade fizičke poslove. Takođe, danas je postala sramota da kažeš da si majstor. To je dobro za one koji ostaju u manjini i rade takve poslove, recimo vodovodžije, zavarivače ili upravljače CNC mašinama, zato što cena njihovog rada vrtoglavo raste. Problem za društvo je što imamo manjak takvih profila i time treba da se pozabavi srednje i visoko stručno obrazovanje koje treba da aktivira nastavne i praktične programe u deficitarnim radnim oblastima.

Takva situacija nije samo ilustrativna na primeru specijalističkih profila poput onih koji se osposobljavaju, recimo, na popravljanju mašina, već i na primerima u strukama poput medicine, gde imamo višak lekara opšte prakse, a manjak specijalističkih profila, poput anesteziologa, hirurga…

Nije  problem samo obrazovni sistem jer je svuda u svetu on manje više konzervantivan, a kao primer mogu da posluže kriptovalute jer kada su se pojavile tek posle dve godine obrazovni programi su počeli to da prate tako da poslodavci moraju više da budu uključeni u kreiranje obrazovnih programa.

Važno je spojiti teorijsko i praktično znanje, kompanije, odnosno poslodavci ne bi trebalo da budu pasivni i da čekaju, ideja je u približanja tržišta rada obrazovnom sistemu. To znači da bi poslodavci trebalo da više budu u kontaktu sa kompanijama, ali i opštinama i iskažu svoje potrebe za kadrovima koji su im potrebni i primetno je da u poslednje vreme kompanije sve više primećuju mlade talente i da ima značajnih pomaka kada se radi o kontaktu sa obrazovnim ustanovama.

• Da li bi na primer, bilo važno da deca već u osnovnim školama imaju predmete u kojima bi učili o ekonomiji, preduzetnišstvu i slično?

Svakako, jer ako je uvedena informatika kao predmet ne vidim i zašto ne bismo imali teme iz osnova ekonomije, tu ima prostora i pomaka… U srednjim ekonomskim školama ima stručnih predmeta, a dobro je što se, recimo, i u gimnazijama uvodi predmet osnovi ekonomije i biznisa.

Izvor: BIZLife/Jelena Andrić

Foto: Privatna arhiva, Pixabay