Gardijan: Trebalo bi da nas je strah od ovolike populacije
Demografi baš i nisu na ceni kada je reč o osećaju za humor, ali što se dogodilo s onima u Ujedinjenim nacijama kada su odlučili objaviti vest o 7-milijarditom stanovniku Zemlje baš za Noć veštica? Na ovo pitanje pokušava da se odgovori u današnjem tekstu britanskog Gardijana, kao i na to šta tačno za našu planetu znači ovoliki rast stanovništva.
Gardijan tako zaključuje, a prenosi Index.hr, da je datum izbora 7 milijarditog stanovnika za Noć veštica zapravo poruka da budemo u strahu, velikom strahu.
„Imamo razloga da budemo u strahu. Prošlo je malo više od decenija, a već nas ima milijardu više“, navodi se u tekstu u kojem se naglašava kako se nijednoj životinji na planeti nije toliko povećao broj kao ljudima koji su dominantna vrsta, s obzirom da nas je u 19. veku bilo tek milijarda.
Prvi put u istorija Zemlje, postajemo zemlja čovečnosti a jedna životinjska vrsta, a to smo mi, osudila je na propast mnoge biljke i životinje koji su nam zapravo jedini poznati oblici života u svemiru, napominje se u tekstu.
Tako već odavno imamo neverovatno potrebu da u okolini u kojem radimo uvek, bez obzira na vremenske prilike napolju, imamo ugodnu temperaturu. To nas ne čini groznim ljudima ali takvo ponašanje gura planetu u opasnu zonu. Naime, reč je o ljudskoj pohlepi i želji da se bez obzira na sve ima lagodan život što se odražava na kvalitet okoline.
Upozorava se na rast nivoa staklenih gasova, dok bi u sledećem razdobolju većina svetske populacije mogla imati probleme s nestašicom pitke vode. Polovina svetskih šuma gotovo će nestati, dok je resursi u moru, ribe, biti nedovoljne kao hrana već sredinom ovog veka. Iskoristivost zemljišta po glavi stanovnika kaže nam da je u odnosu na prime 1961. godinu svako od nas može računati na pola zemljišta koliko smo tada imali.
„Onde gde čovek ide, priroda se povlači“, zaključuje se u tekstu u kojem se ističe koliko je retkih životinjskih vrsta nestalo zbog čoveka. Isto tako napominje se u kako je Zemlja već odavno ušla u novu geološku epohu u kojoj čovek, a ne priroda, menja izgled planete.
„Trebalo bi da nas bude strah. Ali strah bi morao biti produktivan u smislu da upravo sada hrabro i odlučno delujemo„, navodi se u tekstu.
Već smo duže vreme svesni činjenice kako povratak čovekove uporabe prirodnih resursa unutar održivih granica neminovnost s kojom će se morati suočiti naša ili sledeća generacija. Povratak u granice održivog moguć je jedino uz kolektivne napore koji podrazumevaju reorganizaciju životnih uslova, ali i ponovnu procenu ekonomskih sektora.
Nauka mora biti u ulozi razvoja novih tehnologija pre svega zelene tehnologije te obnovljive energije da bi na kraju došla i prilagođavanje u individualnim životnim stilovima kojima se čuvaju prirodni resursi.
