Smanjeno učešće sive ekonomije u ukupnoj zaposlenosti
Petina radno angažovanog stanovništva u privatnom sektoru radi u sivoj ekonomiji, ali se taj broj smanjio u protekle tri godine, izjavila je danas pomoćnica ministra za rad i socijalnu politiku Radmila Bukumirić Katić.
Ona je istakla da je, prema poslednjim podacima iz Ankete o radnoj snazi, učešće sive ekonomije u ukupnoj zaposlenosti 19,9 odsto, što je manji procenat u odnosu na 2007, kada je iznosio 35 odsto.
„U uslovima krize smanjuje se neformalna zaposlenost i to je ono što se ne očekuje, jer poslodavci se prvo odriču onih koji su neformalno zaposleni i mi, sada u stvari, imamo smanjenje“, rekla je Bukumirić Katić na skupu „Kako smanjiti neformalnu ekonomiju i rad na crno“, koji je organizovao Centar za demokratiju.
Rad na crno
Ističući da istraživanja pokazuju da je rad na crno isključivo vezan za privatni sektor, ona je dodala da ga najviše ima „u građevinarstvu, ugostiteljstvu, u turizmu, a sve više i u malim i srednjim preduzećima“. Inspekcijske kontrole ukazuju na to da je smanjen broj radnika na crno, jer je 2007. inspekcija rada u kontroli preduzeća naišla na oko 30.000 neprijavljenih radnika, dok je prošle godine taj broj bio oko 5.000, istakla je pomoćnica ministra.
Bukumirović Katić je kazala da se smanjuje i iznos neformalne zarade, pa je tako 2002. godine udeo neformalne plate, odnosno novca koji poslodavci isplaćuju na ruke bio 90 odsto, a danas on iznosi između 60 i 65 odsto. Ona je ocenila da su uzroci za prisustvo sive ekonomije u Srbiji visoka stopa nezaposlenosti (22 odsto), pad životnog standarda i niske zarade.
Poreska opterećenja
Problem su i velika poreska opterećenje za najniže plate i generalno visoka izdvajanja za poreze i doprinose. Ocenjujući da bi na smanjenje rada na crno uticalo i uvođenje fleksibilnih oblika rada, ona je dodala da se za uvođenje tih različitih formi rada mora postići socijalni konsenzus, pre svega sa sindikatima. Bukumirović-Katić je podsetila da se sindikati ne slažu sa tim jer smatraju da radno mesto garantuje i sigurnost, a fleksibilni oblici rada to ne mogu da obezbede.
„Ako bi postojale Agencije za privremeno zapošljavanje to bi omogućilo poslodavcima da nemaju prevelike obaveze kada zapošljavaju određeni broj radnika. Poslodavac bi plaćao tu uslugu, pri tome bi uzimao radnike onoliko vremena koliko mu treba i po prosečnoj ceni rada“.
Preko te agencije bi se ostvarivala socijalna zaštita i socijalna prava radnika, radnici bi primali zaradu, a tu bi im se plaćali porezi i doprinosi. Agencija ne predstavlja neki paraleni sistem tržišta rada, objasnila je ona i dodala da bi se njeno postojanje moglo ozvaničiri izmenama Zakona o radu, ali se pre toga mora postići konsenzus sa svim socijalnim partnerima.
