Sjaj i beda američke naftne industrije
Sredinom oktobra prošle godine inženjeri su potvrdili da su uspešno začepili naftnu bušotinu ispod platforme iz koje je do tog trenutka u Meksički zaliv iscurilo neverovatnih 575 miliona litara nafte.
Stručnjaci su uz proslavu završetka ove velike operacije jedni drugima stisnuli ruke, kamere su se ugasile i većina je ljudi ubrzo nastavila sa svojim životima, ostavljajući ljude u najviše pogođenim krajevima da se nose s posledicama najgore ekološke katastrofe u istoriji SAD-a i jedne od najgorih na svetu.
Uprkos tome što je američka vlada prisilila vlasnike Britiš Petroleuma da plate čišćenje posledica, kompanija je prošla puno bolje nego se prvobitno očekivalo, budući da je samo prebijanjem poreza uspela vratiti nazad 13 milijardi dolara.
Poput nedavne paradoksalne situacije u kojoj su američki građani spašavali banke koje su bile na rubu propasti zbog toga što su preterale u pljački tih istih građana, tako će na kraju obični ljudi morati platiti konačnu cenu pohlepe velikih naftnih kompanija.
Paradoks je tim veći što američka vlada svake godine izdvaja milijarde dolara da subvencioniše te iste naftne kompanije kako bi ostale konkurentne na svetskom tržištu, a ne smemo zaboraviti ni činjenicu da su cene goriva u svetu na rekordno visokom nivou, što znači da podupiremo naftne kompanije i svaki put kad točimo gorivo na pumpi.
Samo u SAD-u naftne su kompanije u prvoj polovini 2011. godine prijavile dobit od 64 milijarde dolara te su (što je potpuno legalno) potrošile 40 miliona dolara za različita lobiranja u američkom Kongresu.
