Nenad Jezdić: Vratiti rakiju na nivo škotskog viskija i francuskog konjaka

Među učesnicima Sajma šljiva u Osečini nemalo iznenađenje bilo je kada se pojavio Valjevac Nenad Jezdić, popularni srpski glumac. A još veće je bilo kada je sa njima počeo da razgovara o gajenju i plasmanu „plavog blaga“. Jezdić je, naime, na 15 hektara svog gazdinstva u Zabrdici nadomak rodnog grada, uveliko ušao u svet proizvođača voća i rakije.

Gordost nam je najgora osobina, jer u Srbiji svi sve znaju o gajenju voća, preradi ili o rakiji. Kada sam u selo doterao dve mašine, od kojih jedna izbija košticu, a druga je pasira i odstranjuje loše primese, mnogi su na to gledali sa prilično podozrenja. Teško je taj odnos neprihvatanja novog promeniti kod tradicionalnog proizvođača, ali sam u ovaj posao ušao sa poukom da ako nešto hoćeš da promeniš, moraš poći od sebe, – kaže Jezdić.
 
Ti si u voćarstvo ušao iz ljubavi, a ne iz ekonomskog interesa?

Na jednom od prethodnih sajmova čuo sam čoveka koji kaže da od gajenja šljive nema koristi, već da to radi iz ljubavi. Bio sam pun predrasuda prema takvom stavu, a meni se upravo to dogodilo da poželim da na porodičnom imaju gajim voće, da mi bude reper za mnoge druge stvari u životu. Iz te ljubavi se i rodila namera da dam sve od sebe da naša šljiva bude u ravni sa škotskim viskijem, francuskim konjacima i drugim najkvalitetnijim pićima. Zar nam treba više od podatka da su na evropskim dvorovima najcenjenija pića bili francuski konjak, škotski malt viski i srpska šljivovica? Tom statusu šljive i rakije težim.
 
Proizvođači šljive s kojima si razgovarao na Sajmu listom su ogorčeni tretmanom države.

Znam kakva je muka držati hektar šljivika i napraviti prinos i onda dođe neko i kaže im da za sav trud koji su uložili ne mogu dobiti više od 12 dinara za kilogram. Srbija je puna kvalitetne rakije. Samo potrebe moskovskog tržišta za srpskom šljivovicom su 100.000 litara mesečno, a prosečan proizvođač ima od 10.000 do 40.000 litara godišnje. Tu na scenu treba da stupe oni koji su dobili mandat od naroda da budu na vlasti, da obezbede da ta rakija u koju je uloženo mnogo ljubavi i znoja, stigne do kupaca. To jeste težak postupak, traži sistematizaciju, standarde i tehnologiju kod obe strane, ali nije nemoguć. –
 
Od seljaka koji je naučio i navikao da peče rakiju sada se traže nove tehnologije?

Ja rakiju pečem četiri godine. Znam da plod od kojeg treba da se dobije rakija treba da bude odnegovan, odkoštičen, da primi svu plemenitost stajanja u buretu i da samo takav može da izađe na tržište. Naš narod treba podučiti šta je dobra rakija, koja će imati bogatog kupca, i tu je odgovornost vlasti. Sa mojim seljacima ja istovaram šljivu, muljam je, ali razumem zašto imaju podozrenja, zašto me posmatraju kao glumca i ne dolazi im uvek do ušiju kada kažem da šljivu treba odkoštičiti pre fermentacije. –
  
Ali kao javna ličnost možeš da budeš u kampanji promocije šljive i rakije?

-Ne da mogu, nego moram, i kao javna ličnost i kao proizvođač, otkupljivač i prerađivač. Ta kampanja šljivu i rakiju mora da izdigne na mesto koje joj pripada. Po broju zasada i stabala, mi smo među prvima u svetu, a po prinosu na 60 i nekom mestu. –
  
Do tada, kao i na svakom prethodnom Sajmu, slušaćemo priče da je poljoprivreda naša šansa…

Siguran sam da bi Srbija, ovakva kakva jeste, mogla da bude jedna velika plantaža. Međutim, u selu vlada jedna kakofonija, jer na jednom kvadratnom kilometru ljudi gaje pšenicu, zob, kukuruz, jagodu, višnju… Dakle, potrebna je promena odnosa i seljaka i države, prema onome što je naše, što je originalno i provereno, što je početkom prošlog veka stizalo na tržište Engleske i Amerike. –