Muka i od velikog roda
Povrće koje se u leskovačkoj kotlini proizvodi na više hiljada hektara nikada nije bilo sočnije, ukusnije ali ni – jeftinije. Sa cenama paradajza, krastavca ili kupusa koji su tri puta jeftiniji nego prošle godine u isto vreme nema ni proste reprodukcije, pa mučeni povrtari, koji i na plus 40 ne izlaze iz plastenika, ne znaju odakle će obezbediti sredstva za sledeću sezonu.
Blagodeti ovog poremećaja tržišta ne osećaju kupci, već najviše nakupci i preprodavci iz cele Srbije koji svakodnevno dolaze na leskovačku Kvantašku pijacu.
Sve što je proteklih 10 godina zaradila, porodica Stanković iz Stajkovca, uložila je u savremeni plastenik vredan 200.000 evra. Bez dinara kredita ili pomoći države, ovaj pogon pod vedrim nebom svakodnevno upošljava po desetak radnika. Rade svi ukućani, pa čak i deda od 80 godina. Povrće gaje na pet hektara i imaju „samo“ 55.000 strukova paradajza, koji može da rodi od pet do sedam kilograma ploda po struku. Prošle godine prodavali su ga za 50 dinara, a u jednom periodu čak i za 80.
– Da bih pokrio osnovne troškove, potrebna je cena od 50 dinara po kilogramu – kaže Boban Stanković(41).
– Radim bez računice jer moram. Država dobro zna da nemamo kud, pa nas zato i pušta niz vodu.
Stankovići su jedni od najvećih i najozbiljnijih povrtara u ovom kraju i, ako su oni u ovakvim problemima, nije teško zamisliti kakva muka muči više hiljada drugih povrtara. Bukvalno cela sela pored Južne Morave, Veternice i Jablanice, žive od povrća.
– Svakog dana po dolasku na Kvantaš, doživim stres. Požurio sam danas jer sam čuo da nakupci plaćaju 25 dinara za paradajz. Moram da prihvatim, jer i ako ga bacim, napisaće mi kaznu. Krastavcem sam hranio svinje – očajan je Sveta Nikolić iz Badinca koji nema potrebe da hvali svoju robu. Paradajz lep „k’o za slikanje“.
Povrtari ovde žure da što pre prodaju robu, jer ih čeka puno posla. Nakupci s druge strane opušteno ćaskaju i piju pivo u nastrešnicima i improvizovanim kafićima na Kvantašu. Ima ih iz Valjeva, Novog Pazara, Bujanovca, Čačka. Žale se da su im skupe putarine i da „malo zarađuju“. Činjenica je, međutim, da oni za dva-tri meseca mešetarenja, zarade mnogo više od povrtara koji mukotrpno rade po šest meseci da bi ubrali plodove. Nikuda ne žure, svesni da je ponuda mnogo veća nego potražnja. Sve dok se ne pojave Rusi.
– Paradajz smo do pre dva dana prodavali od 8 do 12 dinara. Onda se pojaviše Rusi, pa je „skočio“ na 20, 25 dinara. Srbija je malo tržište za ovu produkciju. Jedino Rusi mogu da nas spasu, ali država hoće da trguje sa Evropskom unijom, „bistri nam“ aktuelnu tržišnu ekonomiju Zoran Zdravković iz Navalina. – Tonemo svakog dana. Za povrće ne dobijamo subvencije, a kada treba da zaradimo – puste uvoz. Mogu da mrzim nakupce, ali oni ništa nisu krivi, njima je neko dozvolio da nas ucenjuju.
Zdravković procenjuje da će 40 odsto ovogodišnjeg roda povrća biti bačeno, jer neće moći da se proda ni po bagatelnim cenama. Nema pogona za preradu paradajza, a koncentrate za kečap uvozimo iz Makedonije – kaže Zdravković.
Promet
Na leskovačkoj Kvantaškoj pijaci, koja je treća po prometu u Srbiji, dnevno se nađe oko 600 vozila prodavaca i kupaca. Povrtari plaćaju šest odsto od vrednosti robe, dok je cena ulaza za velike šlepere i 20.000 dinara.
Ne pamti se da je ikada tržišna inspekcija kontrolisala nakupce.
Ambalaža
Gajbica u koju se pakuje paradajz košta 33 dinara i najveći snabdevač u Srbiji je „Uroš“, iz Smedereva. Seme košta od 40 do 80 evra za pakovanje od 500 semenki, džak humusa je 800 dinara, hemijski preparati su ove godine 100 odsto skuplji…Jedini trošak koji nije poskupeo je radna snaga, pa povrtari plaćaju sezonce 1.000 dinara za desetočasovno radno vreme.
