Zabrana pušenja i produktivnost u firmama

Piše: Marija Dukić

(tekst je preuzet iz aprilskog broja Biznis i finansija)

Ironično, od kada im kancelarije nisu zadimljene zaposleni u Srbiji sve više vremena provode na svežem vazduhu. Neki od njih kažu da su u firmama sa tolerantnijim poslodavcima iznađeni kreativni načini „zaštite od pušačke inspekcije“, a u onima u kojima se zakon poštuje ide se na pauze „kad hoćemo i koliko hoćemo“. „Udaranje po džepu“ pokazalo se kao efikasno u borbi protiv duvanskog dima – u manje od 1,5 odsto firmi inspekcija je zatekla pušače na delu, a da li se sada manje radi ili manje puši saznaćete u ostatku teksta.

Već skoro pola godine po Zakonu o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu ne sme da se puši u radnim prostorijama, te zaposleni pušači sve češće koriste pauze za udovoljavanje ovoj strasti, ili ih čak i sami izmišljaju. Anketa koju smo sproveli u nekim firmama pokazuje da i nepušači „daju“ sebi duže pauze kako bi broj radnih sati izjednačili sa pušačima. Nijedan poslodavac kojem smo se obratili nije želeo da odgovori na pitanje o uticaju zakona na produktivnost radnika niti da kaže kako je rešen raspored pauza za zaposlene pušače i nepušače.

Pre nego što je pomenuti zakon stupio na snagu, stručnjaci su smatrali da će on imati negativan uticaj na već nisku produktivnost spskog radnika. Psiholog Žarko Trebješanin izjavio je da će primena zakona dugoročno doprineti smanjenju broja pušača, ali kratkoročno će izazvati smanjenje produktivnosti strastvenih pušača: „Verujem da će oni biti uzmenireni, dekoncentrisani, da će stalno misliti na to kako da odu na neku pauzu“.

Prema anketi koju je BiF sproveo među tridesetak zaposlenih u bankama, velikim korporacijama, malim preduzećima i medijima na koje je ovaj zakon posebno „obratio pažnju“, nervoze donekle ima, pauze su češće nego ranije ali svi ispitanici smatraju da to ne utiče na njihovu produktivnost na poslu.

U velikim korporacijama, posebno stranim, i pre ovog zakona bilo je zabranjeno pušenje, negde i u čitavim poslovnim kompleksima, kao što je Airport City. Anketirani koji rade u velikim firmama kažu da se na pauze uglavnom ide kao i ranije, posebno u firmama u kojima pauze određuju kompjuterski programi, ali da, iako retkih, ima ljudi koji su uz malo razmišljanja našli način da za koji dodatni dim izmanipulišu kartice za registraciju ulaska. Jasmina D. koja inače ne puši, je „uzela pravdu u svoje ruke i dodelila sebi još jednu pauzu od 30 minuta“ jer je izračunala da je to popušenih pet cigareta. Jelena S. kaže da se u njenoj firmi uglavnom izlazi na „dve pauze po deset minuta uz blagu zloupotrebu ljudi na položaju ili prevaranata“.

I dok su nadzor i organizacija u velikim firmama strožiji, u malim je situacija drugačija. Tamo se uz dogovor sa rukovodstvom ili poštuje zakon ili nalaze načini da se udovolji zakonu potrebe. Neki od anketiranih su izjavili da na pauze za pušenje idu kad god i koliko god žele. U firmi Sanje J. se u početku izlazilo napolje radi pušenja „sa sve kafom u ruci po onoj zimi, a jedna koleginica je čak ustajala ranije kako bi ispušila pola pakle pred posao. Ostali su svi kasnili, jer su pili kafu kod kuće“. Međutim, u ovoj firmi je ubrzo zatim konsenzusom odlučeno da se nastavi pušenje u jednoj od prostorija, uz razvijanje „ratnog plana u slučaju da dođe inspekcija“. Aleksandar S. radi u firmi u kojoj je gazda nepušač radosno dočekao ovaj zakon, a obojica zaposlenih ne baš tako oduševljeno. Na kraju se ipak desio neočekivani obrt: „Sada gazda često izlazi ispred firme da bi bio sa nama pušačima jer mu je dosadno da sedi sam u preduzeću“. Aleksandar ipak misli da posao ne trpi zbog pušačkih pauza.

Zanimljivo je da po ovom zakonu postoji potpuna zabrana pušenja u svim medijskim kućama, tako da i one velike koje na svojoj teritoriji imaju kafiće moraju da poštuju totalnu zabranu pušenja. S obzirom na činjenicu da veliki broj novinara robuje ovom poroku, morali smo da ispitamo kako se oni nose sa zabranom. No, novinari imaju načine da češće izlaze iz radnih prostorija, bilo da je to odlaženje na konferencije ili rađenje intervjua u kafićima. Aleksandar V. kaže da ide na pauze četiri puta u toku radnog vremena „a šef ide okolo i opominje me na štetne efekte duvana i gubitak produktivnosti. Ne znam kako je drugima ali ja radim manje, a uživam više jer je napolju sada lepše nego unutra“. U medijima je inače kontrola česta, i baš zbog toga se retko dešava da se neko odvaži da zapali cigaretu, sem možda u kasnijim smenama. M.P koja radi u velikoj medijskoj kući kaže da je njihova mala pušačka prostorija ukinuta kada je inspekcija utvrdila da ne odgovara propisima, tako da sada svi izlaze napolje. Dakle, na pauze se u njenoj firmi izlazi, a bez obzira na to da li su one češće nego ranije „posao mora da se odradi svakako, pa sad je na tebi da li ćeš završiti u 5 popodne ili u 10 uveče, ali dok ne završiš nema kući“.

U državnim firmama zaposleni takođe praktikuju pauziranje od posla kako bi povukli koji dim. Aleksandra G. koristi pauzu od pola sata da bi otišla do obližnjeg kafića a osim te izađe još dva puta na po jednu cigaretu. „Inače, ima ljudi koji izlaze na svakih sat vremena, ali i onih koji su počeli da grickaju semenke po ceo dan, jer im je ponižavajuće da stoje ispred zgrade i puše kao neki prestupnici. Ja nisam izlazila napolje tokom onog jezivog minusa i tokom mećava, te sam trpela… I bila jako nervozna. Prestala sam da pijem kafu na poslu, jer ne mogu da pijem ćelavu kafu. Čak sam se i fizički loše osećala jer mi je to bio šok za organizam“, kaže ona.

Nepušači zaposleni u državnim firmama, naprotiv ne kriju zadovoljstvo – napokon se vraćaju mirišljavi sa posla, bez krvavih očiju. Sa druge strane, veliki broj pušača našao je balans između ovog zakona i svojih potreba. Ana V. kaže da na pauze ide kada želi, sem u slučajevima kada je zatrpana poslom, i dodaje: „Ali iskreno, nakon nekog vremena došlo je do opuštanja, pa sada opet pušimo unutra, mada ne tako često kao ranije. Ne strepimo od inspekcije, imamo portira koji bi nam je najavio, a koliko ja znam nikad nisu ni došli kod nas, pretpostavljam zato što smo državna firma, pa bi kazna bila presipanje iz šupljeg u prazno“.

U mnogim bankama je i pre donošenja ovog zakona bilo zabranjeno pušenje. U onima u kojima nije, zaposleni nisu zadovoljno prihvatili ovu vest, ali već su se pomirili sa zabranom. Nikola K. je sa još nekoliko kolega našao način da češće ide na pauze, a Milan O. koji je nepušač nalazi da su pušači veoma nesretni jer čak i po mrazu idu napolje. U ovom sektoru se međutim mnogo radi i pušači polako zaboravljaju na svoju lošu naviku sve dok ne stignu kući i skuvaju kafu koja neće biti „ćelava“.

Trećina odoleva

Svuda u Evropi, gde nisu već donešeni, spremaju se rigorozni zakoni namenjeni zabrani pušenja na javnim mestima. Neka ranija iskustva pak pokazuju da bi rat protiv pušenja bio efikasniji primenom edukacije stanovništva a ne drakonskim kaznama, ali kod nas se ovaj zakon poštuje upravo zato što je njegovo kršenje pravi luksuz. U Evropi koja već dugo ovu problematiku tretira rigoroznije nego mi, ipak, oko 30 odsto stanovništva i dalje puši

Kazne

Inspektori umesto medijski najavljivanih aparata za merenje dima u prostoriji, sa sobom nose sopstveno čulo mirisa, odnosno nos. U takvoj situaciji, dokazni materijal su opušci, prljave pepeljare, i velika količina dima u vazduhu koju inspekcija može zabeležiti fotoaparatom i sl.

Dr Radosav Mitrović, šef Odseka za sanitarni nadzor Beograd, kaže da je od početka primene zakona 11.11.2010. do 28. februara ove godine izvršena provera u 3 302 objekta, a da je u njih 45 otkriveno direktno kršenje zabrane pušenja, za šta je izdato šest mandatnih kazni fizičkim licima, dok se ostale kazne šalju sudijama za prekršaje, čija je nadležnost određivanje kazni za lica koja su ovlašćena da vrše kontrolu primene zakona i za pravna lica i preduzetnike.

Osim kada nekoga zatekne sa upaljenom cigaretom u ruci, inspekcija po zakonu može da kazni i firmu koja nije na dovoljno vidljivim mestima istakla znak za zabranjeno pušenje, ni papir na kome piše ko je kontrolno lice, sa njegovim kontaktima. Dr. Mitrović kaže da su imali i dva slučaja pušenja u prostorijama koje ne zadovoljavaju kriterijume propisane zakonom.

Kazne za firmu u kojoj se puši su do 33 prosečne plate. Fizičko lice koje je inspekcija uhvatila da puši, na licu mesta plaća 5.000 dinara, kontrolni organ firme (zaposleni iste kompanije koji vrši nadzor nad sprovođenjem ovog zakona) platiće 30.000 do 50.000 dinara, dakle svoju platu, a firma će biti kažnjena sa 500.000. do 1.000.000 dinara. Osim za fizičko lice, ostale kazne određuju sudije za prekršaje, ali kako su oni prilično zatrpani poslom, dr. Mitrović kaže da do sada nije donesena nijedna presuda.

Vrata

Ako firma ima viška prostora nije dovoljno da izdvoji jednu sobu u kojoj će moći da se puši, već mora da osposobi prostoriju koja poseduje vrata sa samostalnim kliznim mehanizmom koji se zatvara automatski (proizvođači ovih vrata kažu da ona koštaju oko 1.500 do 2.000 evra), zatim ta pušačka prostorija mora imati poseban, fizički odvojen ventilacioni sistem koji ne reciklira vazduh, već ga izduvava u otvoren prostor – nikako u drugu zatvorenu prostoriju (cena ovakve ventilacije nije fiksna, zavisi od količine materijala i od položaja date pušačke sobe). Sve ovo prate oznake na vratima „zabranjeno pušenje“ a u slučaju kvara ovih specijalnih ventilacionih sistema mora se obezbediti da se ispred ulaza u prostoriju, ali i u njoj, automatski pojavi poruka „zabranjeno pušenje zbog kvara na ventilacionom sistemu“. Poslodavca bi, prema raspoloživim podacima, osposobljavanje jedne takve prostorije koštalo najmanje deset prosečnih plata.