Govor Hemingwaya na dodeli Nobelove nagrade: Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život
Usamljenost je postala glavna rutina za većinu velikih pisaca – toliko rasprostranjena da je kao neka kletva koja se pretvara u borbu da se podnesu čini samoće i pobegne zagrljaju usamljenosti u isto vreme.
U oktobru 1954. godine Ernest Hemingway nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost. Ali tada nije baš živeo san jednog pisca: Prvo, rekao je novinarima da su drugi nominovani pisci više zaslužili nagradu od njega, ali da bi mogao da iskoristi novac od nagrade; zatim je tako depresivan odlučio da ne ode u Švedsku da primi nagradu jer se oporavljao od dve uzastopne avionske nesreće koje su ga zamalo ubile.
Hemingway na kraju ipak nije otišao na dodelu Nobelove nagrade pa je zamolio Johna C.Cabota ambasadora USA u Švedskoj da pročita njegov govor:
„... Nijedan pisac koji zna velike pisce koji nisu dobili Nobelovu nagradu može da primi nagradu samo sa poniznošću. Nema potrebe navoditi te pisce. Svako ovde može da napravi svoj spisak prema znanju i savesti.
… Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Književne organizacije mogu da ublaže piščevu usamljenost ali sumnjam da mogu da poboljšaju njegovo pisanje. On raste u javnosti kada odbacuje usamljenost, i često njegov rad propada. Jer on radi sam i ako je dovoljno dobar pisac mora da se suoči sa večnošću svakoga dana.
Za pravog pisca svaka knjiga bi trebalo da bude novi početak, gde ponovo pokušava nešto što je izvan mogućeg. Trebalo bi uvek da pokušava nešto što nikada nije urađeno ili su drugi probali a nisu uspeli. Ponekad, sa dosta sreće, uspeće.
Kako bi jednostavno pisanje bilo kada bi se pisalo samo ono potrebno na drugačiji način od onog što je dobro napisano.
… Pričao sam predugo za pisca. Pisac bi trebalo da piše ono što ima da kaže a da ne to da izgovara. Još jednom, hvala.“
Foto: abcnews
