Nasleđe porodičnog biznisa: Privilegija ili teret?

Piše: Danijela Mirković, viši menadžer sektora revizije i povezanih usluga kompanija EY

Porodični biznis ima jednu sasvim posebnu odliku koju korporacije nemaju, a to je upravo sama porodica i njene vrednosti. Porodični duh koji krasi ove sjajne preduzetničke organizacije često je činilac koji najviše doprinosi njihovoj uspešnosti.

Čini se da se važnost porodičnog biznisa ne može preceniti, naročito ako se ima u vidu da je gotovo svuda u svetu porodični biznis jedan od značajnih pokretača ekonomskog rasta. I pored toga što je privređivačka snaga porodičnog biznisa skromna, u odnosu na privređivačku snagu korporacija, ona je važna za opšti napredak. Osim toga, brojne veoma uspešne korporacije svoje korene vuku iz porodičnih firmi.

Ako se osvrnemo na poslednje javno dostupne statistike u Srbiji, od svih privrednih subjekata u 2014. godini preko 60 odsto činile su preduzetničke radnje. Porodična preduzeća organizovana u formi društava sa ograničenom odgovornošću zasigurno samo uvećavaju udeo koji porodični biznisi čine u privrednom sistemu Srbije. 

Međutim, porodični biznis prate i brojni rizici i izazovi. Jedan od tih izazova leži u činjenici da se preduzetnički duh ne prenosi uvek jednako na potomstvo. Tako,  naslednici porodičnog posla nisu obavezno motivisani da nastave stazom koju su ’utabali’ njihovi roditelji.

EY je kao kompanija već generacijama posvećen pružanju podrške porodičnim biznisima. Stoga smo na ovaj izazov pokušali da odgovorimo pre svega kroz razumevanje mentaliteta mladih naslednika.

Istraživanje koje podržava EY, a koje se bavi ovim pitanjem sprovelo se na uzorku univerzitetskih studenata širom sveta. Kroz ovo istraživanje smo pre svega imali nameru da bolje razumemo kakav je uticaj ličnog stava, društvenih normi i percepcije da se stvari drže pod kontrolom na želju pojedinaca da preuzmu porodični biznis. Zatim, na nivou pojedinca pokušali smo da razumemo i da li motivisanost da se nastavi sa porodičnim biznisom crpi snagu iz želje za preduzetničkim izazovima ili iz čiste lagodnosti. Sa druge strane, postavili smo pitanje koliko je porodična veza zaista jaka da bi mogla uticati na naslednika nezavisnog duha. Konačno, želeli smo da razumemo koliko veličina samog biznisa ima uticaja na ambicije potencijalnih naslednika.

Istraživanje je sprovedeno na uzorku od približno 93.000 studenata sa gotovo 500 univerziteta širom sveta.

Koliko studenata zaista želi da preuzme posao?
Da bismo analizirali spremnost studenata da preuzmu porodični posao postavili smo pitanje gde oni sebe vide neposredno nakon okončanja studija, a kakvu karijeru priželjkuju pet godina kasnije. 

Rezultati su pokazali da svega 6,9 odsto studenata želi da preuzme porodični posao odmah nakon okončanja studija. Sa druge strane, gotovo dve trećine ispitanika nakon studija započelo bi karijeru u nekoj drugoj organizaciji dok 13,1 odsto želi da započne sopstveni biznis. Zanimljivo je osvrnuti se i na statistike po različitim zemljama. Naime, najveći broj onih koji vide sebe kao naslednike porodičnog biznisa odmah nakon završetka studija dolazi iz Grčke (17%), Rusije (16%), Rumunije (13%) i Argentine (13%). Najmanje zainteresovani da se opredele za takav put su studenti iz Pakistana (1%), Švajcarske, Holandije i Francuske (3%) i Nemačke i Finske (4%).

Međutim, slika je drugačija ako se postavi vremenski horizont od pet godina nakon okončanja studija. Naime, mladi naslednici su daleko više zainteresovani da preuzmu porodični biznis posle određenog perioda, pa se udeo onih ispitanika koji bi krenuo stopama svojih roditelja povećava na 12,8 odsto. Povećava se i procenat ispitanika koji nakon pet godina želi da se oproba u sopstvenom biznisu (čak 38.3%).

Gotovo tri četvrtine studenata na osnovu istraživanja okarakterisano je kao oni koji nemaju želju da naslede porodični biznis. Međutim, 22 odsto studenata je učestalo razmišljalo o tome što ih ipak na neki način čini potencijalnim naslednicima i doprinosi tome da se statistike, makar u teoriji, ’poprave’.

Naslednici koji su po svojoj prirodi samouvereni i oni koji osećaju da imaju kontrolu nad svojom sudbinom uglavnom pokazuju tendenciju da osnivaju sopstvene biznise dok je podrška porodice, u emotivnom ali i finansijskom smislu svakako od izuzetne važnosti.

Mišljenje roditelja se pokazalo kao činilac koji značajno utiče na izbor, a istraživanje je pokazalo i to da većina ispitanika uživa podršku roditelja u svojim preduzetničkim aspiracijama, dakle u želji da započnu sopstveni biznis. 

Međutim, na nivou pojedinačnih zemalja postoje odstupanja tako da izgleda da najslabiju podršku roditelja da započnu svoj biznis dobijaju naslednici iz razvijenih zemalja. Ovi naslednici međutim i najmanje mare za mišljenje svojih roditelja.

Dok pritisak odgovornosti da se tradicija nastavi i činjenica da će raditi okruženi članovima porodice ne obesrabruju previše mlade naslednike, ono što oni prevashodno ističu kao činioce koji ih ’odvlače’ od porodičnog biznisa su ograničena mogućnost razvoja sopstvene karijere, nedostatak veština koje su potrebne za vođenje porodičnog biznisa i jednostavan nedostatak interesovanja.

Što je veći porodični posao u smislu broja zaposlenih, to je i atraktivniji za naslednike. Međutim, tradicija poslovanja ne čini se od velike važnosti pa se nije pokazalo da su porodični poslovi koji imaju dužu istoriju interesantniji za mlađe naraštaje.

Iznenađuje to što naslednici koji potiču iz porodica u kojima su veze između članova bliske i jake pokazuju slabiju želju da preuzmu porodični biznis. To se može povezati sa nelagodnošću koju mlađi članovi porodice osećaju zbog toga što ih njihova sveprisutna porodica sputava. Oni takođe, mogu osećati da su u senci porodice i da ih porodica vidi pre svega kao decu svojih roditelja koja su tu da ostanu.

Opšte ekonomsko okruženje, takođe, ima uticaja na interesovanje naslednika za nastavak porodičnog biznisa. Međutim, dok je u srednje razvijenim zemljama udeo voljnih naslednika relativno nizak njihov broj je gotovo podjednako izražen u veoma siromašnim i veoma bogatim zemljama. To bi moglo značiti da izuzetno visoka ekonomska sigurnost ponovo budi preduzetnički duh i spremnost na rizik.

Kao zaključak možemo konstatovati da i pored želje roditelja da prenesu nasleđe svojoj deci, to nikako ne može da se smatra zagarantovanim ishodom. Primoravati decu da preuzmu posao nije preporučljivo i porodice bi trebalo da budu svesne da izražena samouverenost i preduzetnički duh, njihovu decu mogu snažno nagoniti da potraže sopstveni put.  Međutim, deca najčešće izuzetno cene mišljenje svojih roditelja i žele u njima da nađu uzor.

Stoga jak preduzetnički duh roditelja, optimistična vizija budućnosti i zdravi porodični odnosi učiniće to da deca požele da nastave da neguju duh porodičnog biznisa.