Zašto u Srbiji ima malo dobrih preduzetničkih poduhvata?

Silicijumska dolina postoji od pedesetih godina 20. veka, dok su kod nas i dalje u najvećoj meri prisutne najbazičnije preduzetničke inicijative, a specifičnost tog problema je u osnovi kulturološka. Najčešće se bavimo onim o čemu znamo „dovoljno”, što za jednog preduzetnika može biti pogubno. Zbog toga naš sagovornik na tu temu jeste uspešan preduzetnik, Dejan Ranđić, koji nam otkriva sve lepote, ali i probleme i izazove koje nosi preduzetništvo. 

Dejan Ranđić je jedan od osnivača i direktor ICT Hub-a, biznis inkubatora za informacione i komunikacione tehnologije, koji neguje tehnološko preduzetništvo kod mladih ljudi u Srbiji. Pored toga, direktor je marketinške agencije DNA Communications, kkoja već 14 godina postavlja kreativne standarde na domaćem tržištu. Kroz čitavu svoju profesionalnu karijeru promoviše i zagovara ideju preduzetništva, a i sam je njegov uspešan primer. Dejan je i osnivač programa „Šansa za novi početak”, koji podstiče preduzetništvo kod bivših zaposlenih preduzeća u programu restruktuiranja.

Šta je u osnovi glavni problem ili izazov preduzetništva kod nas i zbog čega je malo dobrih preduzetničkih poduhvata?

Na prvom mestu, potpuno odsustvo edukacije na temu preduzetništva. Sistem edukacije nas je decenijama pripremao na to da „će se neko pobrinuti za nas i dati nam posao”. Čak, ne tako davno, preduzetništvo je kod mnogih podrazumevalo skoro pa nepoželjnu aktivnost protivnu „težnjama i interesima sistema”. Ipak, siguran sam da imamo taj gen u sebi, iako generalno nemamo dugu preduzetničku tradiciju. Dodatni problem je i u tome sto nismo spremni da nastavimo proces učenja i što se najčešće bavimo samo onim o čemu znamo dovoljno, što za jednog preduzetnika može biti pogubno. Preduzetnik je taj koji svojim idejama, željom za unapređenjem, konstantnom edukacijom, ali i neuspesima i učenjem kroz njih, pomera granice mogućeg za sebe, ali i društvo.

Zbog čega su kod nas i dalje u najvećoj meri prisutne najbazičnije preduzetničke inicijative, poput frizera, pekara…?

Upravo prethodno navedeno. Nedovoljno edukacije, u svim pravcima. Recimo da postoje tri pristupa:

a. „Da smislim nešto što treba svima, a ne nudi niko, pa da se obogatim…” – koncept je koji ostane na maštanju;
b. „Da radim nešto što već dobro znam, a video sam da je neko drugi već krenuo upravo sa tim…” – već navedeni primer bavljenja poznatim;
c. „Da ponudim tržištu nešto što je potrebno, uslugu ili proizvod, a koja će na jasan način odgovoriti na postojeću potrebu…” – analitični način razmišljanja koji kod nas nedostaje.
Dodatno, predrasude caruju. Mnoge delatnosti su eliminisane zbog pogrešnih informacija, zabluda o potrebnom ulaganju…

Koje oblasti su najpogodnije za ulazak u preduzetništvo?

Zavisi gde i zavisi od toga ko ulazi u preduzetništvo. Velika je razlika da li posmatramo čoveka od 55 godina sa srednjom stručnom spremom, veoma definisanih veština i znanja, koji živi u gradu od 30-50.000 stanovnika ili pak mladog čoveka od recimo 30 godina, sa završenim fakultetom, dobrim informatičkim znanjem, željom da uči i napreduje, u velikom gradu, a koji gleda na čitav svet kao svoje tržište.

Ipak, imajući u vidu tržišne trendove, to je definitivno domen interneta, informatike i mobilnih aplikacija. Upravo mlade firme koje posluju u tim oblastima zahtevaju mali broj zaposlenih i najmanji mogući početni kapital, a cena potencijalnog neuspeha je minimalna. Međutim, možda je zanimljivije sagledati industrijske grane kojima su ovakve mlade firme konkurencija, te na taj način sagledati tržište i potencijalne mogućnosti. Još jedan zanimljiv aspekt ovoga jeste pitanje u kojim granama ekonomije male i mlade firme nisu prisutne. Takođe, većinu mladih firmi osnivaju osobe koje su tek završile fakultet. Smatram da bi se razvilo puno više inovativnih i uspešnih poslovnih rešenja kada bi u pokretanju ovakvih kompanija učestvovale osobe s iskustvom rada u velikim i vodećim kompanijama. Svetski trend, koji prate i najuspešniji preduzetnički primeri kod nas, je da su glavni akteri uspešnih projekata upravo ljudi koji su napustili korporativni sektor i pokrenuli sopstvene firme.

Zašto se u našem društvu neuspeh toliko tretira kao nešto čega se treba stideti i što treba izbegavati?

Decenijama smo pripremani na karijeru koja u poželjnom slučaju „ide po šinama”. Pa čak i danas, promena radnog mesta i firme se smatra nečim što je loše, a oni koji promene po 4-5 firmi „sumnjivog su kapaciteta”, iako su konstantno napredovali. Tradicija nas dodatno usmerava da nakon škole započnemo posao kod poslodavca i da je više nego poželjno da dočekamo penziju u toj firmi.

Takođe, razlog tome je i način na koji komuniciramo. Razmislite kako izgleda razgovor dva poznanika koji se nisu sreli neko vreme. Nakon osnovne razmene informacija o porodici, odmah idu pitanja „gde i šta radiš?”, „kako ti ide?” i neretko „koliko zarađuješ?”. Zamislite šta je prećutna reakcija na odgovor ovakav odgovor, pun entuzijazma: „Napustio sam firmu, hoću da pokušam da pokrenem sopstveni biznis, već sam pogrešio sa prvim pokušajem, ali sada pripremam novi projekat za koji sam siguran da će biti uspešan, jer sam puno naučio iz neuspeha koji sam imao…”. Bar 80 odsto sagovornika će na ovaj pozitivan odgovor pomisliti: „Budala, napustio stalan posao i sigurnu platu i mlati se sa glupostima…” Najčešće nismo imuni na takav, pogrešan stav okruženja i stidimo se neuspeha.

Da li preduzetništvo treba negovati kao individualnu ili kao društvenu vrednost?

Preduzetnički duh jeste vrednost koju pojedinac u sebi poseduje ili ne. Međutim, smatram da društvo tu vrednost treba da neguje i podstiče, ali i da pruži neophodan okvir i sredstva, a posebno mladima. Tu sistem obrazovanja mora da odigra veliku ulogu, jer su preduzetnički duh, želja za stvaranjem novih vrednosti i izlazak iz zone komfora nešto što se vrednosno podudara sa buntom koju mladost nosi.

Vi ste i sami preduzetnik i neko ko u tom smislu konstantno traga za novim idejama. Šta vas lično u tome najviše nadahnjuje i pokreće?

Znam da zvuči kao fraza, ali najveći pokretač je sam proces razvoja i osmišljavanja ideje, a još više želja za prevazilaženjem prepreka. Kada uspete u nečemu, to mora biti rezultat rada, posvećenosti i istrajnosti, tako da u tom delu ima manje strasti u poređenju sa dolaskom do samog uspeha.

Da li je kod vas u porodici negovan preduzetnički duh ili je to pak oblast koju ste sami kod sebe prepoznali?

Deda mi je bio samostalni zemljoradnik sa velikim imanjem, što je svakako bio vid preduzetništva u njegovo vreme. Otac je pak početkom 80-tih napustio dobro plaćen posao u državnoj firmi i uspešno razvio sopstveni biznis, iako se to tada doživljavalo kao krajnje neizvestan i riskantan potez. Tako da da, mislim da sam dosta pokupio i naučio od njih.

U kom odnosu samo društvo, država, pa i privatni sektor, mogu doprineti da slika Srbije kao preduzetničke destinacije bude atraktivnija?

Za razvoj uspešnog preduzetničkog poduhvata ključno je nekoliko sastojaka, a pre svega posvećen tim koji zna da radi zajedno i ima komplementarne veštine. Zatim, kontinuirano učenje i upoznavanje potreba i problema korisnika, kao i tržišta na kom se takmičite. Na kraju, iskustvo je pokazalo da je vrlo teško uspeti bez pomoći. U tom smislu podrška zajednice, organizacija i pojedinaca koje rade sa preduzetnicima ili startapima su izrazito važne. Važno je imati čvrstu sistemsku podršku i podsticajno okruženje.

Stvaranjem okruženja podrške možemo stvoriti dugoročne rezultate, jer upravo ono može podstaći procvat preduzetništva, za koji sam siguran da predstavlja i ključan sastojak za kreiranje dobre ekonomske klime i društva okrenutog budućnosti. A u tom procesu važna je uloga svih, i države koja svojim zakonima treba da olakša start onima koji su na samom početku, i privatnog sektora koji svojim kapitalom, iskustvom i ekspertizom treba da podrži mlade kompanije u začetku, ali i samog društva i pojedinaca da se ohrabre i motivišu da kod sebe izgrade duh preduzetništva.

Dodatni faktor koji je važan u razvoju preduzetništva je Public Private Dialogue (PPD), odnosno jasna i otvorena komunikacija države i privatnog sektora na stotine malih i velikih tema koje utiču na razvoj pojedinih oblasti preduzetništva.

Osnivač ste ICT Hub-a, biznis inkubatora za tehnološko preduzetništvo. Odakle ideja za tim poduhvatom i kako vidite njegov razvoj u Srbiji?

ICT Hub obavlja nekoliko funkcija, koje su od velikog značaja za jednu mladu preduzetničku scenu kakva je naša. Od osnivanja, naša misija je da stvorimo drugačiji biznis inkubator koji će svojim korisnicima na prvom mestu osigurati dobru klimu i povoljnje uslove za realizaciju svojih ideja. Pre svega, ICT Hub je prilika za timove koji su na samom početku da dobiju vrhunski opremljen poslovni prostor po povlašćenoj ceni. Ipak, mnogo važnije od toga je to što stanari ICT Hub-a imaju mogućnost da rade sa velikim brojem mentora, iskusnih domaćih stručnjaka, kao i jedinstven program edukacije koji pripremljen upravo za njih. Ipak, najvrednija stvar kod ICT Hub-a je ta što u njemu svakodnevno radi veliki broj talentovanih ljudi sa kojima delimo istu viziju.

Za kraj, da li verujete da preduzetništvo u Srbiji ima veći potencijal?

Negativan odgovor na ovo pitanje bio bi ravan apokaliptičnom predviđanju razvoja naše privrede, ali pre svega budućnosti mladih koji ovde žive. Siguran sam da potencijal u Srbiji postoji i da treba raditi na tome da se on razvija. Okolnosti će nas neminovno dodatno naučiti da budućnost ne leži u državnim preduzećima i javnoj upravi. Takođe, privatni sektor sve više i sve očiglednije pokazuje svoje pravo korporativno lice, tako da sam siguran da će mnogi svoju budućnost potražiti upravo u preduzetništvu.

Želim im da u tome uspeju, zato što će biti vredniji od drugih i zato što neće prestati da uče i unapređuju sebe i svoje firme. To je šansa da razvijemo naš potencijal i nadam se da ćemo je spremno i pametno iskoristiti.