Da li živimo u Matriksu?
Naučnici su nedavno izneli novu kontroverznu ideju. Oni zastupaju mišljenje da je sve što vidimo i percipiramo, u svetu oko nas, rezultat naših unutrašnjih mentalnih simulacija ka spoljnom svetu. Ovi stimulansi kreirani su na osnovu naših čula. Drugim rečima, realnost je realna, ali sve što vidimo je isključivo u našoj glavi.
Ne podržavaju svi tezu da imamo ugrađeni mehanizam virtuelne stvarnosti. Na drugoj strani ove debate su neuronaučnici koji kažu da se većina naše percepcije zasniva na informacijama koje smo konotirali našim očima, ušima i drugim čulnim organima, a simulacije mozga služe samo da popune prazninu poimanja.
Šta god bio slučaj, svi se slažu da i čula i mentalni modeli imaju ulogu u tome kako opažamo svet, kaže Timothy Verstynen profesor psihologije i neurologije na Carnegie Mellon University. Kada počnemo da doživljavamo svet, da gledamo, čujemo, osetimo, naš mozak uči iz iskustva i gradi modele koji će predvideti našu interakciju sa okolinom.
Profesor takođe navodi da je ovo logično i mnogo jednostavnije nego da obrađujemo svaki delić čulnih podataka koje naša čula usvoje, i dodaje da je čak 90 posto naših mentalnih percepcija izmišljotina. Lakše je da, umesto da obrađujemo cunami informacija, samo pokrenemo svoj model i proverimo da li je ispravan ili ga treba popraviti.
Kao zanimljiv primer mozemo navesti „imaginarnu težinu“. Teorija mentalnih simulacija govori da kada podignemo neki predmet, težina koju osećamo je češće težina koju je naš mozak predpostavio za taj predmet, nego prava težina.
Neke od ovih idaja dolaze od iluzije koja je javlja kada nešto prkosi našim očekivanjima. Ukoliko uzmete dve loptice iste težine ali različite veličine, manja će vam se činiti težom nego veća. Verstynen napominje da ukoliko bismo se oslanjali isključivi na čula, ova ilužija o težini ne bi postojala.
Iluzije često naglašavaju neke od naših osnovnih pretpostavki o svetu . Očekujemo da manji objekti budu lakši , a oni u senci tamniji.
Trenutno je većina robotike usmerena ka tome da se stvori pandan mentalnim modelima. Ali da bi se dobio toliko humanizovan robot on treba da sadrži neke od tih mentalnih prečica koje koristi čovek. Dakle, i robot treba da ima ugrađena očekivanja i senzorni ulaz za proveru.
Za kraj Verstynen navodi da bi inženjeri prirodnih nauka, poput matematike i biologije, i inženjeri koji se bave društvenim naukama i računarima, trebalo više da pričaju i rade zajedno i da stvaranje robota treba početi od samog čoveka i njegovog mozga koji je do sada nepravaziđen mehanizam.
