Pismo jednog običnog radnika: Šta će nam novi Zakon o radu, kad ne poštujemo ni postojeći
Rasprave i nesuglasice u vezi sa novim Zakonom o radu podstakao je jednog, kako sam kaže, običnog radnika, da kaže reč, dve o tome.
"Sa velikom pažnjom sam pratio rasprave i sukobe vezane za predlog novog zakona o radu. U tom smislu, želeo bih da kao običan građanin, radnik, dam doprinos ovoj temi za koju smatram da je od velikog značaja", piše Dragan Janković iz Beograda, a prenosi Danas.
„Radim osam godina kod istog poslodavca, ili kako to danas vole da zovu „uglednog biznismena“ (većina tih „uglednih“ ne ume ovu reč ni da izgovori). U tom periodu nemam ni celih godinu dana radnog staža. Sada bi država trebalo da se zapita šta je sa preostalih sedam koje provodim radeći na crno, trebalo bi da se zapita šta je sa njenim gubitkom u vidu poreza i doprinosa? Naravno, država je bitnija od pojedinca, iako sam do juče naivno verovao – država to su građani.
Danas, kada mi se izgledi za novi posao sve više smanjuju, mene moj poslodavac ubeđuje kako ni ne treba da brinem za penziono i socijalno – jer će se penzije ionako ukinuti! Naravno, ovo ga ne sprečava da uplaćuje sebi penziono i socijalno. A kako je moguće da sedam godina provedem radeći na crno? Pa to je barem lako. Iako stalno govorimo o borbi protiv korupcije, ja nikada nisam video nijednu inspekciju na mom radnom mestu. Svaka ionako završi sa mojim poslodavcem na nekom ručku, na kome razmenjuju „vizitkarte“ različitih apoena.
Firma u kojoj radim ima čak i nekakav pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, u kome piše da postoji 11 radnih mesta. Broj prijavljenih radnika ne prelazi ni pola ove cifre, a broj onih koji rade na crno viši je od famoznih 11. Interesantne su i kvalifikacije potrebne za rad u firmi. Potrebno je da budete visoko obrazovan kadar sa znanjem niza različitih veština i stranih jezika, ali da vaš socijalni položaj bude što teži. Na osnovu tog socijalnog položaja određuje se vaša radna sposobnost – koliko možete da trpite i koliko vam je posao zaista potreban.
Moj poslodavac kaže da smo svi u firmu preplaćeni. U njegovom udruženju poslodavaca kažu da su radnici lenji, bagra i da još žive u samoupravljanju. Ne znam šta je to samoupravljanje, nisam bio član sa crvenom knjižicom, kao moj vrli šef. SKJ i druga Kardelja nema, ali zato imamo redovnu političku nastavu. Naime, šef je i dalje ugledni član stranke. Redovno nas vrbuje i objašnjava zašto treba glasati za njegovu stranku. Moj radni sat se plaća 83,33 dinara, svaki prekovremeni je, naravno, neplaćen, dok se svaki sat manje u radu redovno odbija. Najviše volim one dane kada se spajaju smene, i umesto 12 sati radimo po 24.
Tada dobijamo celu jednu dnevnicu bez odbitaka! Moj poslodavac kaže da ne treba da se puno bunimo, „kriza je, ljudi rade i za manje“. Dupliranje smena je za mog šefa u stvari vid nagrađivanja. To je ono što se ne plaća, a zasluži svaki pošten i vredan radnik. Slobodan dan, godišnji odmor su takođe kategorije za koje ne dobijate nikakvu novčanu nadoknadu. Dovoljno je da uopšte radite i da imate godišnji odmor.
Obavezni smo i da nosimo svoju opremu za rad od kuće. Higijena radnog mesta je za mog šefa takođe od posebnog značaja. Zato radnici sami izdvajaju novac za higijenska sredstva – od krpa, preko raznih hemijskih sredstava, do običnog sapuna za ruke. Vreme je krize, pa se korišćenje fiksnog telefona u poslovne svrhe izbegava – posedujemo mobilni za komunikaciju unutar firme. Naravno, koristimo isključivo lični mobilni, za koji ne dobijamo nadoknadu.
Iskreno, mene i ne interesuje preterano novi zakon o radu. Video sam kako se u praksi poštuje i sadašnji. U mom životu, kao i u životu mojih kolega koji drhte nad svojom egzistencijom, on ništa neće promeniti. I dalje ćemo biti radnici na crno sa smenama od 12 do 14 sati i sa satnicom od 83,33 dinara. I dalje ćemo iz svojih džepova donirati svog poslodavca. U suprotnom, on sebi neće moći priuštiti još jedno letovanje ili zimovanje, četvrti auto i novo zatezanje lica i tela.“
Dragan Janković, Beograd
