Ko u Srbiji kontroliše inspekcije?
U Srbiji postoji čak 31 inspekcija, čija su sedišta rasuta u 12 ministarstava, sa nadležnostima koja se prepliću, pa je neretko teško ući u trag ko šta uopšte kontroliše.
Rezultati rada inspektora se, takođe, ne procenjuju, pa nije ni čudo što privrednici nemaju poverenja u inspektore, a prema istraživanju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, čak svaki drugi tvrdi da im je dao mito.
Da inspekcije ne rade valjano svoj posao, svedoče procene su da Srbija kroz sivu ekonomiju godišnje gubi potencijalne prihode od oko tri milijarde evra. Država je zakinuta zbog neplaćenih poreza, akciza i carine za robu, kojom se u našoj zemlji trguje nelegalnim kanalima.
U NALED kažu da je osnovni problem nedostatak krovnog zakona o inspekcijama. Država se još nije odlučila da li će razvijati svaku inspekciju posebno ili će formirati koordinaciono telo, kao što je to uradila Slovenija.
Mnoge inspekcije nemaju dovoljno razrađene procedure, napominju u NALED. To im omogućava proizvoljno ponašanje, što otvara prostor za korupciju. Inspekcije ne komuniciraju međusobno, jer ne postoji ni zajednički softver, usled čega je gotovo nemoguće nadzirati njihov rad.
Kod nas su inspekcije decentralizovane, a neke se prepliću. Imamo tako veterinarsku i pograničnu veterinarsku, fitosanitarnu i pograničnu fitosanitarnu, inspekciju za javne puteve i saobraćajnu. NALED je identifikovao veliki broj područnih kancelarija inspekcija, Poreska uprava ima 173, Tržišna 42, Sanitarna 30.
Dok inspektori i predstavnici ministarstava tvrde da ih je malo i da zbog toga ne stižu da sprovedu potpuniji inspekcijski nadzor, drugi tvrde da ih ima znatno više od potrebnog broja, ali da im nedostaju organizacija i znanje.
Suštinski problem je u nejasnoj nadležnosti i odsustvu koordinacije inspekcija, čije se obaveze prepliću, objašnjava za Novosti predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Petar Bogosavljević. To inspekcijski nadzor čini neefikasnim i skupim.
