Srbija i UAE: Ljubav iz interesa

I dok građani i privreda sa iščekivanjem prate sve ugovore, memorandume i sporazume koje Vlada Srbije potpisuje sa kompanijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, stručnjaci tvrde da će Arapi zaista i uložiti novac samo u one projekte koji će im doneti golemi profit i da nema mesta ljubavi u sagi zvanoj ’prijatelji sa Istoka’

Kupuju Crvenu zvezdu, milione evra ulažu u domaću poljoprivredu, luke na Dunavu i avio-saobraćaj, hotelijerstvo i infrastrukturu. Od njih se očekuju milijarde dolara investicija u visoku tehnologiju, a ako se poželi prodati još koje posrnulo državno preduzeće, oni će ga kupiti, garantovano… jer oni su šeici iz Ujedinjenih Arapskih Emirata!

Danas gotovo da nema ministra koji od početka godine nije u svom resoru našao ’rupu’ koju će da zakrpe Arapi. Pitanjem koliko su ove najave realne i da li će Srbija od novopečenih prijatelja dobiti samo ’zekat’ (milostinja koju muslimani daju sirotinji) ili nova radna mesta i fabrike, bavićemo se kasnije. Činjenica je sve tešnja saradnja Srbije i šeste po bogatstvu zemlje na svetu. Reč je o monarhiji koja je prošle godine imala bruto društveni proizvod od 368 milijardi dolara iliti 49.000 dolara po glavi stanovnika (1.000 odsto iliti deset puta veći nego u Srbiji). UAE su istovremeno, zemlja prebogata naftom, a godišnji suficit u razmeni sa svetom je oko 50 milijardi dolara. Emirati ne planiraju da menjaju dres pretežnog izvoznika bez obzira na sve pliće rezerve nafte, posebno u Dubaiju zato što su još pre više od decenije shvatili ograničenost fosilnih goriva i okrenuli se, pored nafte i prirodnog gasa, i trgovini i turizmu. Sektor usluga cveta, a trenutno je na delu građevinski bum sa projektima vrednim 350 milijardi dolara.

Upravo u činjenici da ova zemlja ima konstantan suficit sa svetom i rast ekonomije, može se tražiti jedno od objašnjenja širenja Arapa na Balkan, mada ne samo na Balkan. Njihov prodor na Zapad traje već neko vreme, a dovoljno je reći da su samo u 2006. Emirati Dubai i Katar kupili po belom svetu kompanije u ukupnoj vrednosti od oko 78 milijardi dolara.

„Bez obzira na sva ta ulaganja, oni i dalje imaju mnogo veći uvoz kapitala nego izvoz. Naprosto, uspeli su od novca koji su generisali od nafte i gasa, da naprave vrhunsku ekonomiju. Zato ulažu u svaki posao za koji procene da će im doneti profit, od poljoprivrede do finansijskog tržišta i IT tehnologije“, objašnjava u razgovoru za BIZLife magazin, Milan Kovačević, ekonomista verziran za investicije.

No, to nije jedino objašnjenje ’arapskog prodora na Balkan’. Malo pominjana je i činjenica da je sve do 2010. Iran bio vodeće izvozno odredište za robu iz Dubaija, sa učešćem od sedam odsto u ukupnom domaćem proizvodu tog šeikata. Logično, kako bi nadoknadile gubitke na toj strani, vlasti UAE pojačavaju trgovinske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, Kinom, i tržištima u usponu u Africi i Latinskoj Americi.

„Pa i sa Srbijom, zašto da ne? Ako oni vide svoj interes na Balkanu, odnosno Srbiji, uložiće svoj novac, ali nam neće činiti usluge, jer da su činili bilo kome, ne bi bili to što jesu. Svakako je pohvalno to što je vlast uopšte uspostavila dobre diplomatske odnose sa Emiratima, ali pričama o ljubavi među nama, pa odatle i navodnim investicijama, nema ni govora“, tvrdi Kovačević.

On podseća da Srbija do pre godinu dana gotovo da nije imala nikakve ni političke, a kamoli ekonomske odnose sa Emiratima, dok je u ovom času lista potencijalih projekata impresivna. Istina, jedan je realizovan, a reč je o zajedničkoj kompaniji nacionalne avio-kompanije Emirata Etihad i negdašnjeg Jata. Međutim, malo je poznatih činjenica o ovom poslu, a Knežević (s pravom) pita gde je ugovor o strateškom partnerstvu i kada će javnost saznati detalje? Pominjano je, ali vrlo tiho, da Srbija treba da preuzme dugove Jata od oko 200 miliona evra, a da bi u zajedničku kompaniju baš kao i partner trebalo da uloži još 100 milion dolara. Dokumenta, međutim, nikada nisu stigla do javnosti i to nije prvi posao sa Emiraćanima, prekriven velom tajne. Na veću transparentnost u radu s Arapima, nedavno je pozvala i nevladina organizacija Transparentnost Srbija, tražeći da Vlada objavljuje memorandume koje potpisuje s tamošnjim kompanijama: u konkretnom slučaju bilo je reči o sporazumu, koji je ministar saobraćaja, Velimir Ilić, potpisao sa emiratskom kompanijom Global Capital Advisors Management.

Konačno, javnost pita šta je od svega ovoga realno?

Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, inače, viđen kao glavni pokretač ekonomske saradnje sa Emiraćanima, nedavno je obećao da će polovinom septembra izaći sa spiskom sigurnih projekata, pošto će do tada biti postignut dogovor sa arapskim partnerima. Pre toga, Vučić je imenovao bivšeg ministra finansija i privrede, Mlađana Dinkića, za svog zamenika u Komitetu za saradnju sa UAE, rekavši tom prilikom da se Emiraćani „vezuju za ličnost, a da je Dinkić učestvovao u pregovorima oko mnogih poslova“.

Božidar Cerović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, za razliku od Kovačevića, ne negira važnost ličnih veza, ali ističe:

„Oni svakako dolaze iz interesa, nema tu ljubavi. Istina, čini mi se da su zaista lični kontakti koje je imao Vučić, pogurali čitavu stvar, ali je činjenica i to da su njima potrebna nova tržišta. Recimo, oni će preko Air Serbia da uzmu deo evropskog tržišta. Što se poljoprivrede tiče, oni zemlju nemaju i upravo je njihova zemlja prva u koju će odavde da izvoze robu“, ocenjuje profesor, pitajući se, međutim, da li su Emiraćanima u ličnim kontaktima dati uslovi koje ostali ulagači nisu imali, ili im je naprosto samo dato više informacija kad su toliko ’zagrizli’ za Srbiju.  Fakat je, smatra Cerović, da se za Srbiju investitori ne otimaju te je svako sa svežim kapitalom i ozbiljnom biznis idejom na duži rok, dobrodošao.

Za sada, najveća najavljena investicija od četiri milijarde dolara je ulaganje kompanije Mubadala u izgradnju fabrike čipova u Surčinu. Na čelu kompanije je njegovo visočanstvo Šeik Mohamed bin Zajed Al Nahijan, prestolonaslednik Abu Dabija i zamenik vrhovnog komandanta oružanih snaga (dolazio je u Beograd). Na Forbesovoj listi šeik je sa 23 milijarde dolara na drugom mestu po bogatstvu ’krunisanih glava’, odmah iza kralja Tajlanda (35 milijardi dolara).

Dakle, šeik ima novac, ali Srbija nema stručnjake koji bi podržali izgradnju i otvaranje fabrike čipova. Zato bi kao lakmus test, Mubadala trebalo da počne rad na otvaranju centra za razvoj čipova, istraživačke ustanove u kojoj bi posao trebalo da nađe 50 vrhunskih doktora nauka iz Srbije,  što bi zapravo bio pilot-projekat na osnovu koga će se odlučivati dalje.

Ono što je do sada već trebalo da bude realizovano, a nije, jeste deo ulaganja u poljoprivredu. „Do kraja avgusta treba da počne gradnja prve fabrike stočne hrane na lokaciji kombinata ’7. jul’ u Surčinu. Već su naručili opremu za tu fabriku, a pomažu nam i u izradi studija za sisteme za navodnjavanje u Srbiji“, rekao je pre nekoliko meseci tadašnji ministar finansija, a potonji vicekomesar za saradnju sa UAE, Mlađan Dinkić. Od tada do danas, ni pomena o fabrici koja bi već trebalo da je u fazi izgradnje. Možda će se nešto više o njoj čuti ako (i) kada Vučić izađe sa spiskom ozbiljnih arapskih investicija. 

Tekst je u celosti preuzet iz novog broja magazina BIZLife

Foto: Beta