Kako bi to izgledalo bez ogledala?
Priznajte sebi zašto se gledate u ogledalo.
Neki od odgovora tokom istraživanja na temu „Šta nam to daju ogledala?“ bili su:
– Zanima me kako izgledam. Želim da, kad god mogu, proverim u kakvom je stanju moje telo
– Ne želim da pred ljude izađem bilo kakav (kakva)
– Volim taj ritual. Nekako mi podiže samopouzdanje
– Kad se gledam u ogledalo, ne razmišljam ni o čemu drugom osim o svojoj pojavi.
– Kako drugačije da saznam da li mi je na zubima ostatak od doručka?
– Opušta me. Samo moje ogledalo i ja…
– Osećam se nekako kreativno kada se sređujem pred ogledalom
Psiholozi tvrde, podstaknuti istraživanjima, da je gledanje u ogledalo loše za mentalno zdravlje. Kada posmatramo svoj odraz, naš mozak nije sposoban da razmišlja o drugim stvarima. Ako je to tako, obeshrabruje podatak da se, recimo, žene u proseku dnevno 70 puta pogledaju u ogledalo (što znači da neke to praktikuju mnogo češće).
Ono što vidimo u ogledalu je slika koju gledaju ljudi oko nas. Stalo nam je da nas drugi prihvate kao model koji ne ispada iz „kalupa“ društveno prihvatljivog i trudimo se da se uklopimo u taj kalup. Ogledalo nam je onda najveći saveznik. Sam čin sređivanja i pripreme za izlazak pred druge tako podiže naše samopouzdanje i osećaj pripadnosti. Flert sa sopstvenim odrazom, pućenje usana, vežbanje opasnih pogleda i grimasa zapravo nas podiže na stepenik dopadljivih i željenih. A, svako ima potrebu da bude prihvaćen.
Godinu dana bez ogledala
„Najveći izazov mi je bio da se ne gledam u ogledalo kada sam sama. Imala sam naviku, kao i svi, da se tada gledam je mi je moj odraz pravio društvo – bio je moj prijatelj. Nisam toga bila svesna pre ovih godinu dana i eksprerimenta.“, rekla je Kjerstin.
Nastavila je da se šminka bez pogleda u ogledalo (kako i koliko je to bilo moguće „na slepo“). Kaže da niko iz njene okoline nije primetio nikakve promene – nisu rekli da je ružnija, neurednija, drugačija na bilo koji način. Primetila je uštedu vremena i energije koje inače ogledalo troši.
„Jako mi je nedostajalo kreativno provedeno vreme pred ogledalom kada se šminkam, uređujem kosu ili biram garderobu. Sada, posle eksperimenta, shvatila sam koliko je to u stvari zabavno i podiže raspoloženje. Jedno je sigurno – naučila sam da više cenim to što sam unikat, baš kao i svaki čovek, da poštujem svoje telo i stil i da se oduprem standardima koji se od mene očekuju“, bio je jedan od zaključaka Kjerstin nakon godinu dana provedenih bez pogleda u ogledalo.
Konstantan je pritisak da izgledamo savršeno. Voleli vi to ili ne, ali pre nego što stanete pred ogledalo, nesvesno očekujete savršene proporcije, oblike, sklad telesne građe i „božansku“ priliku. A, onda vaš mozak preko puta vas registruje neku drugu priliku koja ima mnogo mana i nije ni blizu savršenog. Tada počinje razočaranje. Po pisanju Kjerstin Grajs, godinu dana bez ogledala ju je sigurno naučilo da uživa u svom telu i sebe doživljava kao savršenu (iako, anatomskim odnosima to svakako nije). Energiju koju je trošila na korekcije i stalni trud da bude savršena, sada, kako kaže, troši na odnose sa dragim ljudima, kolegama ili razmišljajući o nečem mnogo smislenijem.
M.P.
