Njive žedne pored vode
Obala rečnog kanala Krivaje omeđena je drvoredom, a na zelenoj površini vode mirno „sedi“ nekoliko labudova. Okruženi njivama posejanih već ozimom pšenicom, na južnom prilazu Subotici, ništa ih ne uznemirava. Ova idilična oaza košta 18 miliona dinara, a Slavka Vrndžića, direktora Vodoprivrednog preduzeća DTD „Severna Bačka“ manje brine što mu Ministarstvo još nije isplatilo punu cenu radova, a mnogo više to što su labudovi jedini „korisnici“ ovog kanala rečice Krivaje. I dok pokrajinsko ministarstvo poljoprivrede najavljuje „ofanzivu“ na polju građenja kanala, na terenu voda je praktično dovedena do njiva.
– Početkom godine konkurisali smo kod Ministarstva poljoprivrede sa dva projekta, uređenje vodotoka Krivaje, u ataru sela Žednik, i rečice Kereš na delu uz kanal Adorjan-Velebit. Dužina kanala Krivaje na kojem su izvedeni radovi je preko tri kilometra i iz njega bi moglo da se navodnjava najmanje dve hiljade hektara oranica. Iako smo vodu doveli do „praga“ ratarima, niko je ne koristi, iako je pre tri decenije ovde pod zalivnim sistemima bilo gotovo hiljadu hektara. Iz ovih kanala danas se ne zaliva ni metar oranica, iako bi se u ovako sušnoj godini svako ulaganje u zalivni sistem isplatilo – priča za „Politiku“ Vrndžić.
– Nedostaje nam još oko 15 kilometara kanala na delu od Čika do Krivaje, da završimo istočnu deonicu regionalnog sistema za snabdevanje vodom Severne Bačke, podsistem Orom-Čik-Krivaja. Taj kanal predstavlja jedinu mogućnost da se njivama na severu Bačke obezbedi potrebna količina vode – nastavlja direktor vodoprivrednog preduzeća. On objašnjava da je na konkretnom lokalitetu iskopan jedan paralelni kanal uz glavni tok, čija je uloga da obezbedi dodatnu zapreminu u slučajevima kada korisnici iz PD „Zobnatica“ intenzivno koriste vodu iz jezera kod Bačke Topole. Na taj način, zajedno sa ustavama na Jurićevom mostu obezbeđuje se regulisanje nivoa i održavanje propisanog režima. Stvoren je praktično čitav zeleni i vodeni pojas koji bi osim navodnjavanja mogao biti korišćen i za rekreaciju.
Prema njegovim rečima, na potesu severne Bačke vodom iz sistema kanala koji povezuju Tisu i rečice Krivaja i Kireš moglo bi da se navodnjava oko 40.000 hektara. Umesto toga, voda se upumpava na manje od 1.000 hektara. Najveći pojedinačni korisnik je „Kapetanski rit“, i to ne za potrebe navodnjavanja, već za svoj ribnjak. Zalivni sistem po hektaru košta između 3.500 i 5.000 evra. Naknada za navodnjavanje na godišnjem nivou je simbolična, a eksploatacioni vek opreme i do 15-20 godina. To su sve podaci koji idu u prilog da ratari umesto što gledaju u nebo i očekuju kišu, mogu da upravljaju svojim prinosom i uvedu isplativije kulture.
Prema tome, vodoprivreda i sistem kanala nisu krivci što zemlja vapi za vodom, koju jedino koriste labudovi i ribe. Ako u javnosti postoje dileme da li se pogrešilo sa kanalom Tisa-Palić, jer se voda od reke do jezera tri puta mora podizati pumpama, on objašnjava da je svaki kvadratni metar zemljišta u regionu severne Bačke viši za 20 do 30 metara od dve najveće vojvođanske reke, Dunava i Tise. Međutim, ono što se promenilo od vremena kada su šezdesetih godina prošlog veka pravljeni projekti i strategija za navodnjavanje severne Vojvodine jeste struktura poljoprivrede.
Umesto velikih poljoprivrednih kombinata, zemljom sada gazduju oni koji nemaju interesa da ulažu u navodnjavanje, razjedinjena mala gazdinstva, s druge strane, nemaju finansijske moći, tako da, procenjuju u vodoprivrednom preduzeću na potezu je ipak država koja bi trebalo da motiviše i podstakne ratare da koriste zalivne sisteme.
