Lečenje od lažnog života za kompjuterom
Ratovanj, ubijanje i uništavanje odavno su postali omiljene aktivnosti mladih u Srbiji. Virtuelni svet, u kojem „žive“ svakodnevno, postao im je lažno utočište od stvarnog života, a zabava igranja video-igrica brzo prerasta u zavisnost. Stručnjaci smatraju da je gotovo polovina Srba zavisna od društvenih mreža, igrica i interneta.
– Nikada u istoriji ljudskog roda čovek nije živeo brže, lakše i jednostavnije nego danas, a sve to zahvaljujući razvoju tehnike i tehnologije – kaže Vlajko Panović, klinički psiholog. – S druge strane, čovek nikada nije bio otuđeniji, depresivniji, nesigurniji i usamljeniji nego danas. Tone i tone lekova se koriste ne bi li ljudi umirili svoju nervozu i napetost do nivoa da mogu da funkcionišu u svakodnevnom životu. Tako, danas imamo ogroman broj mladih koji sate i sate provode ispred računara, živeći iluziju da igraju igre. Oni se zapravo samo zabavljaju, jer igrice nemaju nijedan element igara – nema živog protivnika, nema vremenskih limita i ograničenja i nema radosti.
Kako kaže naš sagovornik, čovek sebe gura u nerealan životni crno-beli svet, u kome nema direktne komunikacije, niti emocionalne razmene. Čovek tu ima misiju i obavezu da preuredi svet, da pobedi nekoga ili prekroji istoriju, a to ga samo dodatno gura u iluziju moći i svemoći.
– Neretko roditelji, uplašeni da im deca ne odudaraju od drugih, kupuju moćne računare, koje instaliraju u spavaćim sobama – objašnjava Panović. – Deca se otuđuju, ne obavljaju obaveze i zadatke koji se tiču škole, uređivanja prostora, odnosa u porodici. Igrajući igrice deca narušavaju stečene zabrane agresije, autoagresije i incesta. Provode sate u neprirodnom položaju, gube koncentraciju, ne mogu da uče. Onda se roditelji ljute kada zapuste školu, a zapravo su im oni to omogućili. Goje se, menjaju dnevno-noćni ritam života, a mnogi ostaju budni do ranih jutarnjih sati.
Posebno poglavlje, ističe naš sagovornik, predstavljaju igrice gde se nagrađuje agresivnost, koju oni usvajaju kao obrazac ponašanja. Sve to se vraća kao bumerang porodici, njima i društvu.
– Zbog toga imamo ubistva, samoubistva i razne vidove zlostavljanja – kaže Panović. – Oni maltretiraju slabije od sebe a neretko i roditelje. Sami sebe guraju u stanje konstantnog stresa, što nije prirodno. Posledice su gubitak svežine, promena raspoloženja i depresija.
Mnogi roditelji imaju problema sa decom od pet ili šest godina, koja vrište i bacaju se po podu, navodi Panović.
– Licemerni odnos roditelja samo dolazi do izražaja kada oni zabranjuju deci, a sami igraju igrice. Neretko se izlazak iz ove zavisnosti mora lečiti antidepresivima i psihoterapijom. A sigurno je da polovina Srbije ima problema sa zavisnošću.
