I Opera Narodnog pozorišta steže kaiš
Vest da je i čuvena bečka opera prinuđena da preduzme mere štednje, nije samo uzdrmala austrijsku kulturnu javnost već je uveliko prešla i granice zemlje: status institucije od najvišeg državnog značaja postao je pitanje časti i spora dva ministarstva. Prvo se oglasilo ministarstvo finansija sa predlogom da se budžet ove kuće (koji iznosi više od pedeset šest miliona evra) smanji za deset miliona, ali je odmah uzvratilo ministarstvo kulture sa stavom da takav rez ne dolazi u obzir. Jer, kako se moglo čuti, Opera pripada državnim pozorištima, a na njima se ne štedi!
Ova „razmena mišljenja“ govori, pre svega, o prioritetima i odnosu prema kulturnim vrednostima u jednoj zemlji sa bogatom tradicijom. A kakva je situacija kod nas?
– Jasno je da se ne mogu upoređivati naše dve kuće, ali je zanimljiv podatak da onoliko koliko u Austriji predlažu da se uštedi u bečkoj operi, toliko otprilike iznosi celokupni budžet Narodnog pozorišta – kaže upravnik Božidar Đurović.
Kod nas, doduše, i ne postoji poseban budžet za Operu već je on zajednički za sva tri ansambla (Operu, Balet i Dramu), a onda se dalje „deli“ za plate, produkciju, održavanje i druge troškove. Produkciji pripada tek deseti deo budžeta, dok se za lični dohodak izdvaja više od šezdeset odsto.
– Ako se zna kakva je sveukupna kriza, ne možemo biti nezadovoljni. U novu sezonu ulazimo bez ikakvog dugovanja, što je i te kako značajna činjenica – ističe Đurović.
– Jedna operska predstava staje između sedam i jedanaest miliona dinara, a koliko će koštati, zavisi i od toga da li je reditelj stranac, da li je angažovan gostujući dirigent ili pak da li u predstavi učestvuje i baletski deo ansambla. Velike produkcije sa velikim brojem učesnika su ekonomski zahtevne i po prirodi stvari, veoma skupe.
Može li na nečemu da se uštedi? Uvek može, odgovara čelni čovek nacionalnog teatra:
– Ponekad kostimograf uzme iz fundusa kostim koji je već koristio u nekoj drugoj predstavi ili uz dozvolu kolege,koristi tuđi. Uprava uvek od njega i scenografa traži skice i makete scenskog prostora, pokušavajući da „ušpara“ i na materijalu. Potom posao nastavljamo u našim, inače, odličnim radionicama. Stare kostime često iznajmljujemo (za snimanje filmova i druge potrebe), pozajmljujemo ostalim pozorištima – pa je i to je jedan od načina da nešto zaradimo. Dok one najznačajnije, koje su nosili veliki operski pevači, čuvamo za naš Muzej.
Kako to izgleda u praksi, ilustruje primer jedne od najskupljih operskih predstava u našim uslovima, „Karmen“:
– Ova opera „obukla“ je oko tri stotine kostima. Više od dve stotine pripada horu (za tri presvlačenja), dvadeset pet je dečjih, solističkih – preko šezdeset. Ali za izvođače nismo kupovali obuću već kožu, pa je oko 160 pari izrađeno u našim obućarskim radionicama. Ove godine smo iz fundusa kompletno opremili premijeru operskog studija „Sestra Anđelika“, a deo kostima iz „Atile“ iskoristili smo za „Nabuko“. Ponekad operske kostime koristimo, preuređene, i za dramske predstave… Sa kolegama iz „Madlenijanuma“ i Srpskog narodnog pozorišta ne uspostavljamo sličnu vrstu razmene, jer je reč o malom prostoru, ali smo u pregovorima za neke međunarodne koprodukcije.
Kako saznajemo, ubuduće bi se moglo desiti da isti reditelj, kostimograf i scenograf rade jednu predstavu kod nas i u inostranstvu, sa dva različita ansambla i dirigenta. Solisti bi se se mogli „razmenjivati“, a sve ovo bilo bi umetnički zanimljivo i ekonomski – održivo.
