Žega „spaljuje“ useve

Srećom, pa na svakoj njivi imam bunar, i mogu da zalivam useve. Da mi nema sistema za navodnjavanje, koji, evo, rade bez prekida već mesec i po i troše tonu dizela mesečno, ne bih imao šta da prodam, priča Pavle-Paja Terzić, povrtar iz Begeča, koji na 40 hektara gaji šargarepu, peršun i paštrnak.

Terzić je na svakoj od svojih njiva iskopao bunar i nabavio je dva sistema za navodnjavanje, sa agregatima koji ih pokreću, tako da ne mora da gleda u nebo i nada se kiši.

– Samo kopanje bunara dubine 20 metara, koji može da se koristi oko pet godina, košta oko 500 evra, a sistem za navodnjavanje, sa agregatom je oko 24.000 evra – kaže Terzić. – Investicija jeste velika, ali nijednog momenta nisam zažalio zbog nje. Da mi tih sistema sada nema, ne znam da li bih uopšte imao šta da izvadim iz zemlje. Sve povrće bi propalo od suše. Ovako, ne samo da imam povrće, već imam i dobru cenu, pošto se šargarepa plaća solidnih 40, a peršun i paštrnak i više od 100 dinara za kilogram. Ako sve bude kako treba, već sledeće godine planiram da nabavim još jedan sistem.

Ovakvih primera u Vojvodini sve je više. Kako objašnjava prof. dr Ružica Stričević, sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, Terzić nije usamljen slučaj.

– Gotovo svaki višegodišnji zasad koji je poslednjih godina podignut ima svoj sistem za navodnjavanje – kaže Stričevićeva. – Sam sistem, kada se u podizanje hektara voćnjaka uloži 25.000 evra, i nije tako velika investicija, a isplati se višestruko.

I pored ovih pomaka, napominje Stričevićeva, Srbija još ne koristi sve potencijale u oblasti navodnjavanja, pošto su za njihovo „aktiviranje“ potrebna sistemska rešenja.

– Nije problem nabavka sistema – obrazlaže Stričevićeva. – Najveći je problem dovođenje vode do njive. Kada je rešavano navodnjavanje oranica u PIK „Bečej“, iskopan je kanal širine pet i dubine tri metra. Takav posao dosta košta, i samim tim, očekuje se da se radi na regionalnom nivou i da iza toga stoje državni organi.

Stričevićeva, takođe, ističe kako je dobro što je na državnom nivou počeo proces rekultivacije kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje. Neophodno je, međutim, da ovaj proces prati i arondacija, odnosno, ukrupnjavanje parcela, pošto se navodnjavanje samo na taj način isplati.

– Ovi poslovi su izuzetno skupi, i nadam se da će biti dovoljno volje, ali i novca da se u tome istraje, i da se voda ponovo dovede do njiva – kaže Stričevićeva. – Naravno, treba imati u vidu da se navodnjavanje, zasad, isplati samo kada je reč o voću i povrću, kao i semenskim zasadima. Cene za klasične ratarske proizvode još su isuviše niske da bi opravdale ulaganje u navodnjavenje.

Dve žetve

Kada bi Srbija počela da navodnjava sve površine koje može, kako su proračunali stručnjaci, na njima bi se moglo dobijati dve žetve godišnje. Samim tim, obradive površine bi se uvećale za gotovo 25 odsto.

Na poslednjem mestu u Evropi 

Sistemi za navodnjavanje u Srbiji, pre koraka Ministarstva poljoprivrede, na rekultivaceiji kanala za navodnjavenje, iako imamo gotovo 3,6 miliona hektara obradivih površina pogodnih za zalivanje, bili su aktivni na samo 40.000 hektara. Srbija je, samim tim, zauzimala poslednje mesto u Evropi po broju navodnjavanih hekatra. Situacija se, međutim, kako ističu stručnjaci, ipak popravlja.