Tri veka apatinskih alasa
Pedesetih godina prošlog veka apatinski alasi podmirivali su ribom polovinu srpskog tržišta. Hroničar života i običaja apatinskih alasa Tomislav Šimunović u svojim knjigama navodi neverovatan podatak da je krajem 18. veka od ukupno 1.914 porodica čak 200 bilo ribarskih, dok je Novi Sad, na primer, tada imao samo 12 ribara.
Velika koncentracija zanata, naročito ribarskog, u malom Apatinu, pored Dunava, nastala je kada je Marija Terezija odredila ovu varošicu za tranzitno mesto.
Koliki je bio značaj ribara potvrđuje i podatak da apatinske zanatlije dobijaju od carine esnafske privilegije, a prvi ribarski protokol datira još od 1773. godine.
Ovaj hroničar navodi da je u 19. veku bio zlatni alaski period i da se na Dunavu, od Baje do Pančeva, izlovljavalo 22 miliona komada ribe godišnje. Kasnije su zbog regulacije korita ugledne porodice osiromašile, pa je tako bilo sve manje ribe i ribara.
– Svojevremeno su apatinski alasi u korpama od vrbovog pruća ribu izvozili u u Austriju, Češku, Poljsku… Precizni podaci o izlovu ribe kod Apatina nalaze se u sva tri izdanja moje knjige „Apatinski alasi“, ali ću pomenuti da je pedesetih godina prošlog veka od ukupno ulovljene ribe sa otvorenih voda u Srbiji, Apatin učestvovao sa 49,1 odsto – navodi Šimunović.
Na kućama ribara bili su bareljefi, obično šarana, kojeg su ribari smatrali najplemenitijom ribom. Ovi bareljefi se i danas mogu videti na nekim apatinskim kućama.
– Alasi su bili cenjene zanatlije koje su pohađale Zanatsku školu – kaže Šimunović. – Tri godine bili su šegrti, tri kalfe i tek potom majstori. U Zanatskoj školi 1885. godine bilo je 227 đaka ribarskih šegrta. Šegrtovanje je najviše trajalo uz čamce, starije ribare i mreže. Slava ribara bila je Sveti Petar i Pavle. Na dan patrona se kuvao riblji paprikaš u ogromnim količinama. Majstori i kalfe oblačili su svečano odelo sa crnim prslukom i dva reda srebrne dugmadi, i srebrnim džepnim satom sa lancem, po čemu su se razlikovali od ostalih zanatlija.
