Do zemlje ne mogu, subvencije nemaju
Zemljoradnička zadruga u Svilojevu je među malobrojnim u Vojvodini i Srbiji koja je preživela sve reforme u poljoprivredi i koja i danas može da kaže da je uspešna iako, u poređenju sa privatnim firmama u oblasti poljoprivrede, posluje pod nepovoljnijim uslovima.
Osnovana je pre 65 godina i proistekla je iz štedno-kreditne zadruge osnovane 1946. koja je naredne godine prerasla u zemljoradničku. U toku proteklih godina nekoliko puta je menjala status i to 1974. godine kada je pripala AIK-u Apatin, a dve godine kasnije u PIK „Prvi maj“. Kao zemljoradnička zadruga ponovo radi od 1990.
– Od 1979. godine nije bila u gubitku niti joj je bio blokiran žiro-račun. Imamo više radnika sa 35 godina radnog staža, a zadruga obrađuje 520 hektara od čega je 292 hektara njeno, jer je kupljeno njenim novcem, a preostalih 230 hektara je zakup. Ovih 292 hektara uporno želimo da upišemo u katastar kao zadružnu imovinu jer i ustav garantuje tri vrste imovine – državnu, privatnu i zadružnu. Društvene imovine više nema, a ovo naše zemljište se i dan danas vodi kao društveno zemljište i ne možemo ga upisati u katastru – kaže Josip Gobor, direktor Zemljoradničke zadruge u Svilojevu. – Podnosili smo molbe i žalbe, ali uzalud. Najveći problem je da ne raspolažemo tom imovinom bez saglasnosti Agencije za privatizaciju. Drugi, još veći problem je u tome da zadruga ne dobija nikakvu pomoć ni subvencije od države, dakle, ne dobijamo 60 dinara po litri goriva a zadruga troši godišnje 80.000 litara goriva. Tu smo samo oštećeni za 4,8 miliona dinara. Ne dobijamo ni 12.500 po hektaru koji obrađujemo, a to je na 520 hektara novih sedam osam miliona dinara. Dakle, već u startu smo oštećeni za oko 12 miliona dinara, a upravo toliko su lane zaposleni u zadruzi izdvojili doprinosa i poreza državi. Nije nam jasno zašto ne možemo dobiti tu subvenciju koju dobija privatni sektor kada je određena i uslovljena da je može dobiti registrovano gazdinstvo, a mi smo registrovani među prvima. Takav prilaz zadružnom pokretu i radu koči razvoj i sela stare i nestaju, a zadruge kao naša treba da bude oslanac staračkim poljoprivrednim domaćinstvima jer ovim novim poljorpivrednicima koji obrađuju 500-600 hektara zadruge nisu potrebne, jer se direktno dogovrajaju sa prerađivačkom industrijom. Ove godine ponovo ide licitacija za zemljiište nakon pet godina i mi u startu ne možemo dati toliki iznos za zakup jer smo uskraćeni za subvencije. Od 500 zadruga u Vojvodini likvidno je samo stotinak, naglašava Gobor. Krivo je, veli, zadrugarima jer su učestvovali u izgradnji privrednih kapaciteta uljara, silosa, hladnjača, šećerana, a pogrešnom privatizacijom je to otišlo u privatne ruke.
Ove godine se obeležava godina zadrugarstva o čemu je bilo govora i na Novosadskom poljoprivrednom sajmu, gde je predsednik Zadružnog pokreta Evrope izneo da je ovaj pokret velik, višemilionski, što zaposlenih što zadrugara. Zadrugari na novi zakon čekaju više od deset godina, a tim zakonom treba da se reguliše imovina i da podstrek zadrugarima da se dalje razvijaju i udružuju. Pokrenuta je i inicijativa da se u svim selima osnuju zadruge a ništa se ne čini da se postojeće sačuvaju. I sadašnji zakon kaže da je sva imovina stečena poslovanjem i radom zadruga da treba da se upiše kao zadružna imovina ali za to nema dobre volje, kaže Gobor.
