Ilustratori knjiga: (Ne) Sudi o knjizi po koricama

Višedecenijski kontinuitet kvaliteta u oblasti ilustrovanja i opremanja knjiga u Srbiji potvrđuje se svake godine pojavljivanjem novih mladih talenata. Međutim, ograničeno domaće tržište u velikom broju slučajeva ne može adekvatno da nagradi njihovo umeće i uloženi trud, pa oni kreću stopama svojih svetski priznatih kolega i finansijsku satisfakciju pronalaze u radu za velike strane izdavače.

Za Biznis i finansije piše: Marko Miladinović
 



Na policama domaćih knjižara šarene se prelepo ukrašene i ilustrovane dečje knjige nekoliko različitih izdavačkih kuća, pa posle ekonomskog i kulturnog sunovrata devedesetih godina ponuda naoko podseća na period zlatnih osamdesetih, kada su se sa stranica “Poletarca” osmehivali crteži Dušana Petričića, a maštu dodatno potpirivali “Ale i bauci” Rastka Ćirića. Uz iskusne veterane, na scenu su stupili i njihovi učenici, pa se sada svi zajedno bore za svoje mesto pod suncem našeg malog tržišta.
 
Ivica Stevanović je pripadnik mlađe generacije autora i dobitnik nekoliko uglednih nagrada. Knjigu “Prognana bića” Milenka Bodirogića ilustrovao je zajedno sa još nekoliko umetnika i osvojio nagradu Sajma knjiga 2010. godine za najbolju knjigu za decu, kao i nagradu ULUPUDS-a za najbolje ilustrovanu knjigu. Ovaj talentovani Novosađanin, uprkos tome, veruje da u Srbiji nije moguće živeti samo od ilustrovanja knjiga: “Dovoljno je da uporedimo broj autorskih domaćih izdanja i broj licencnih stranih izdanja koji se objavi u toku godine i biće nam jasno zašto se naši ilustratori i crtači stripova okreću stranim izdavačima. Stručna javnost jednostavno ne postoji u funkcionalnom smislu, dok je šira javnost ophrvana problemima egzistencijalne prirode“, smatra Stevanović. On već dve godine intezivno sarađuje sa američkim izdavačima, pa ima dobar uvid u razlike između dva načina poslovanja. „Američko tržište dečjih knjiga je praktično nesagledivo u veličini naspram našeg, i u ovom trenutku ono je najmanje pogođeno aktuelnom krizom. Do sada imam izuzetno pozitivna iskustva u saradnji sa američkim urednicima jer cene moj rad, stil ilustrovanja, i trude se da mi dodele tekstove koji najviše odgovaraju mom estetskom afinitetu. Imam veliku slobodu u kreiranju ilustracija, iako postoje neke osnovne sugestije od strane urednika, koje ne ugrožavaju integritet ilustratora kao kreativca, već su dobronamerne smernice koje mu pomažu da svoj autentični grafički jezik primeni na pravi način“, kaže Stevanović.
 
Priliku da radi za strane izdavače imala je i mlada Beograđanka Maja Veselinović, takođe višestruko nagrađivana za svoje radove iz oblasti ilustracije i stripa. Ona je već nekoliko godina fokusirana pretežno na ilustrovanje dečjih knjiga. Prema njenim rečima, razlike u radu sa stranim izdavačkim kućama vide se već u samom ugovaranju poslova, preciziranju rokova i dinamici rada, ali i u komunikaciji koja je pomalo hladnija i suzdržanija. Ipak, honorari su daleko veći. “Posao ilustratora kod nas se često tretira kao hobi, pa se u skladu sa tim formiraju i honorari. Za takvu situaciju ne treba kriviti naručioce posla, oni se vode ekonomskom računicom, a ponekad i nemaju dovoljno informacija o tome sta je zapravo posao ilustratora. Nedefinisanim cenama ilustratorskog rada na našem tržištu najviše kumuju sami ilustratori. Čuvenu rečenicu “važno je da se radi, isplatiće se kad-tad” prečesto čujem, čak i od kolega koji su mnogo duže u poslu. Takav pomirljiv stav je loš i nanosi ogromnu štetu struci. Kao dobar primer mogao bi nam poslužiti zvanični cenovnik izdat od strukovnog udruženja pre nekoliko godina u Hrvatskoj. Po tvrdnjama hrvatskih kolega, u početku je bilo otpora i nije bilo jednostavno naplaćivati po tim cenama, ali upornost se, kako kažu, isplatila, pa sada sve češće uspevaju da dobiju realnu cenu za svoj rad”, zaključuje Veselinovićeva.

Kreativne cene


U našoj zemlji takođe postoji jasno utvrđeni cenovnik kojim Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) propisuje minimalnu neto tarifu za sve oblasti koje obuhvataju delovanje njegovih članova. „Postojeći cenovnik napisan je u koeficijentima koji se svake godine prilagođavaju kursu evra. On određuje cene radova po njihovoj količini, veličini, ali i objavljenom tiražu, i njega bi trebalo da se pridržavaju svi izdavači, što nažalost nije uvek slučaj pa se dešava da dolazi do tužbi i sudskih veštačenja“, napominje Ljiljana Škaljac iz stručne službe ULUPUDS, sekcije za slikarstvo i grafiku.
 
S druge strane, Dušan Pavlić, likovni urednik u „Kreativnom centru”, ali i sam iskusni i dokazani ilustrator i van granica naše zemlje, smatra da je pomenuti cenovnik isuviše zastareo i sumnja da se iko više i poziva na njega. „Ilustracija se izuzetno promenila u poslednjih nekoliko decenija i dobila je mnogo novih formi koje postojeći cenovnik ne može da obuhvati. Koliko znam, u ULUPUDS se priprema novi, koji će pokrivati sve savremene oblasti u ilustraciji, ali zasad cenu uglavnom određuju izdavači. U mojoj izdavačkoj kući se često s kolegama urednicima dogovaram o cenama ilustracije budućih knjiga i svaki put pokušavamo da realno procenimo vrstu ilustracije, obim i kompleksnost posla. Pre samog početka rada, ilustrator sa urednikom knjige dobro proanalizira u skicama svaki detalj ilustracija i tek kada se sve to utvrdi, rade se finalne ilustracije”, kaže Pavlić. On ističe da njegove kolege najčešće, tražeći materijalnu sigurnost, pronalaze stalan posao kao profesori, likovni urednici, dizajneri u marketinškim agencijama. Umetnici moraju da ulože dodatan trud kako bi njihovo delo bilo prepoznato na adekvatan način. „Ilustrovanje nam na kraju dođe kao sporedno zanimanje. Ilustratori često sami pripremaju, štampaju i izdaju projekte, organizuju izložbe… Za to je svakako bitan i faktor vremena. Mora da prođe određeno vreme i da postoji kontinuitet u radu da bi vam ilustracije postale prepoznatljive. Ukoliko vas često angažuju, vaš rad će sigurno postati prepoznatljiv široj javnosti“, veruje Pavlić.
 
Do kvaliteta stihijski ili preciznom putanjom
 
Maja Veselinović naglašava da je saradnja i dobra komunikacija na relaciji urednik izdanja – ilustrator – grafički urednik ključ za stvaranje dobre knjige: “Kada se na samom početku uspostavi ova veza rad je pravo zadovoljstvo. Vremenom se stekne obostrano poverenje pa samim tim i više slobode u ilustrovanju. Međutim, u našim uslovima ovakvi standardi su retki. Bez preterivanja mogu reći da ih u Srbiji poštuje samo jedna, eventualno dve izdavačke kuće, i poneki dizajn studio. Kod ostalih se proces rada odvija mahom stihijski, bez jasnog plana i rokova, a saradnja ilustrator – grafički urednik gotovo i da ne postoji.”
 
Njen kolega Stevanović kaže da je u Srbiji najveću slobodu u ilustrovanju knjiga imao radeći za „Kreativni centar“, zato što je ovaj izdavač „pre više od dvadeset godina izdigao iz pepela domaće autorsko izdavaštvo dečjih ilustrovanih knjiga i pružio priliku mnogim mladim ilustratorima da se iskažu kao talentovani kreativci i profesionalci. Najmanje slobode imao sam u radu za „Zavod za udžbenike“ jer su u njemu i danas na čelnim mestima pojedinci postavljeni po partijskoj liniji koji malo šta znaju o izdavaštvu.“
 
Pavlić od 1999. godine ostvaruje saradnju sa izdavačima u Francuskoj, a poslednjih deset godina i sa izdavačima u Britaniji, Irskoj i SAD, kao što su “Oksford University Press”, “Cambridge University Press” ili “Mac Milan”. Po njemu, najveća razlika u radu sa strancima očitava se u preciznom planiranju svake knjige: “Već na početku godine dobijam tačne rasporede poslova kojih se svi strogo držimo. To je vrlo bitno u celoj organizaciji jer je u pitanju timski rad, uz očekivano maksimalno zalaganje. Takvo planiranje omogućava vam da radite više poslova tokom jednog meseca i ono je rezultat velikog iskustva tih izdavačkih kuća. Ne sme se zaboraviti da se neke od njih bave ovim poslom i po nekoliko stotina godina. U “Kreativnom centru” pokušavamo da neka od njihovih iskustava usvojimo i primenimo u radu naših redakcija – pionirski posao, čije ćemo rezultate videti možda tek za desetak godina.”