Hoće li se i njive vratiti gazdama?
Pravi test povraćaja nacionalizovane imovine država će položiti kada počne da vraća njive i drugo zemljište, što se i najviše traži.
U Mreži za restituciju uvereni su u to da se po važećoj zakonskoj regulativi, koju nisu ispratili podzakonski akti, ovaj posao neće moći obaviti već da su izmene zakona neophodne. To se najpre odnosi na supstituciju.
“Ključna primedba je neopravdani izostanak supstitucije, tj. zamenske restitucije zemljišta. Zemljište je u fokusu zato jer površinski gledano u više od 97 odsto slučajeva građani, verske zajednice, zadužbine i drugi potražuju zemljište. Država Srbija u svom vlasništvu ima bar 30 puta više šumskog, 20 puta više građevinskog i možda i duplo više poljoprivrednog zemljišta u odnosu na ono što se potražuje” , naglašava prvi čovek Mreže za restituciju Mile Antić, uz ocenu da ne postoji nijedan racionalan, smislen, ekonomski, pravni, socijalni razlog za sprečavanje supstitucione restitucije.
Nelogično je, kaže, za zemljište bilo koje vrste, pa i poljoprivredno, da nema supstitucije, a Mreža će insistirati na tome da se uvede.
“Ona je, prosto, masovno sprovedena u vraćanju poljoprivrednog zemljišta početkom devedesetih godina prošlog veka. S druge strane, Vlada nije donela nijedan podzakonski akt da odredi koliko je tog zemljišta potrebno ukoliko je na nekoj njivi sagrađen neki objekat ili salaš…”
“Bez te uredbe Agenciji za restituciju će biti veoma teško da donosi rešenje jer, neko može da kaže da ima salaš od 300 kvadrata na 500 hektara, i da mu treba svih tih 500 hektara, a možda mu zapravo treba samo 300 kvadrata zemljišta s pristupnim putem” , kaže Antić, dodajući da su davno prošli rokovi za donošenje podzakonskih rešenja, te da ne treba kriviti Agenciju što ne počinje vraćanje zemljišta kada zakonska regulativa nije završena.
“U svakom slučaju, neophodne su izmene zakona uvođenjem supstitucije i uvođenjem zabrane prometa za one koji podnose zahteve za svu potencijalno spornu imovinu, kao i ukidanje besmislenih ograničenja kada je reč o objektima na tom zemljištu. Sve do ukidanja kriminalnih ograničenja, gde su određene poslaničke grupe imale interes da provuku odredbe da se zaštiti uzurpirana imovina, da se zabrani vraćanje. Ta imovina, doduše, još uvek nije poklonjena tajkunima ali je vraćanje onemogućeno” , ukazuje Antić, napominjući da je veoma važno da se cela procedura uprosti jer, kako kaže, zakon je prosto napravljen tako da je ljude strah da ulaze u postupak, a da se ne govori o katastarskim službama koje usluge naplaćaju iako ne bi smele i o tome da se dokumentacija krije.
Antić navodi da se ukupno potražuje 300.000 hektara državnog zemljišta, a da država danas daje u zakup i zna za oko 450.000 hektara, s kojih i ubire prihod.
“Država ima u vlasništvu i sakriveno je u raznim zadrugama možda i 150.000 hektara. Ukupno, potražuje se tek tri odsto onoga što je u državnoj svojini, odnosno od 1,37 milion hektara. Država ima šta da vrati i da joj dovoljno ostane. Pa, na kraju krajeva, ne mora uvek da vrati stan, deo zgrade, može i zemljište, bilo poljoprivredno, bilo šumsko. Sve je bolje od para u vidu kompezacije, njih neće biti, a imovine ima u izobilju, doduše nije sva popisana” , navodi Antić i dodaje da u Direkciji za imovinu, gde je poljoprivredno zemljište trebalo da bude popisano pre 16 godina, na spisku ima tek 139.000 hektara.
“Kada je reč o skrivenih oko 150.000 hektara – deo je možda već ukraden od pojedinaca, a deo spreman za krađu. Problem su, naime, sporne privatizacije, a i Zakon o zadrugama je omogućio da se pokuša legalizacija tih pljački. Podsetimo, zadruge su isto masovno uzurpirale državno poljoprivredno zemljište” , kaže Mile Antić.
