Kako fizička aktivnost dovodi do poboljšanja mentalne sposobnosti?
Već više od deset godina, istraživači u oblasti neuronauka i psiholozi prikupljaju dokaze o blagotvornom delovanju fizičke aktivnosti na mentalne sposobnosti. Najnovija otkrića, međutim, jasno govore da između fizičke aktivnosti i mentalnih sposobnosti ne postoji samo obična veza, već da je u pitanju čvrsta veza. Koristeći sofisticiranu tehnologiju za ispitivanje rada pojedinih neurona — i sastav same moždane materije — samo u proteklih nekoliko meseci naučnici su otkrili da fizička aktivnost sprečava fizičko propadanje mozga i poboljšava kognitivnu fleksibilnost. Fizička aktivnost, kažu najnovija istraživanja iz oblasti neuronauka, doprinosi više jačanju mentalnih sposobnosti nego razmišljanje.
Najubedljiviji dokaz može se pronaći u nekoliko skorašnjih studija koje su se bavile proučavanjem životinja koje žive u aktivnom okruženju. Već dugo je poznato da život u „stimulativnoj“ okolini — staništu ispunjenom igračkama, koje nudi i mogućnost rešavanja novih zadataka — dovodi do razvijanja mentalnih sposobnosti laboratorijskih životinja. U većini slučajeva, stimulativna okolina uključuje i točak za trčanje, jer miševi i pacovi generalno uživaju u trčanju. Sve do skoro, mali broj istraživanja bio je fokusiran na ispitivanje konkretnih efekata trčanja u odnosu na efekte koje ima igranje sa nepoznatim igračkama ili neka druga mentalna stimulacija koja ne ubrzava rad srca.
Prošle godine je tim istraživača, predvođen Džastinom S. Roudzom, profesorom psihologije na Bekam Institutu za naprednu nauku i tehnologiju Univerziteta Ilinoj, podelio miševe u četiri grupe i stavio ih u četiri različita okruženja. Jedna grupa živela je u okruženju bogatom stimulusima čula ukusa, hraneći se orašastim plodovima, voćem i sirom, koji bi s vremena na vreme bili posuti cimetom, pijući vodu sa različitim aromama. Igloi od plastike veselih boja, koji su stajali u uglu kaveza, bili su im „postelja“. Loptice sa neonskim svetlom, plastični tuneli, blokovi koji mogu da se grickaju, ogledala i klackalica bili su u raspoređeni svuda po kavezu. Druga grupa mogla je da uživa u svim ovim pogodnostima, ali je pored svega toga imala i točkove za trčanje u kavezu. Treća grupa je bila u kavezu koji nije bio bogato uređen, i jela je uobičajenu hranu u granulama. U kavezu četvrte grupe nalazili su se samo točkovi za trčanje, bez ikakvih drugih igračaka ili posebne hrane.
Sve životinje prošle su seriju kognitivnih testova pre početka studije i ubrizgana im je supstanca koja omogućava naučnicima da prate promene u moždanoj strukturi. Nakon toga su trčali, igrali se, a oni koji nisu bili u stimulativnoj sredini, su kunjali u kavezu nekoliko meseci.
Nakon tih nekoliko meseci, Roudzov tim je miševe stavio pred iste kognitivne testove i ispitivao je moždano tkivo. Ispostavilo se da igračke i različiti ukusi, koliko god stimulativni bili, nisu doveli do poboljšanja mentalnih sposobnosti životinja.
“Samo jedno je bilo važno,” rekao je Roudz, “a to je, da li su imali točak.” Mozak životinja koje su se bavile fizičkom aktivnošću, bez obzira na to da li su imali još neku zanimaciju u kavezu ili ne, bio je zdraviji i pokazao se bolje na kognitivnim testovima u odnosu na druge životinje. Životinje koje nisu trčale, nisu zabeležile poboljšanje mentalne sposobnosti na kompleksan način na duge staze, čime se bavilo istraživanje Roudzovog tima, bez obzira na to koliko je njihov svet bio stimulativan. “Igračke su im se svidele,” rekao je Roudz, i dodao da su miševi retko odlazili u prazne, mirnije delove kaveza. Ali, ako uz to nisu vežbali, nisu postali pametniji.
Zašto bi fizička aktivnost uticala na razvoj mentalnih sposobnosti na način na koji razmišljanje možda ne bi? Mozak je, kao i svi mišići i organi, tkivo, i njegova funkcija opada sa godinama i ako se ne upotrebljava. Počevši od kasnih dvadesetih godina života, hipokampus većine ljudi godišnje gubi oko 1 procenat mase, a to je deo mozga koji je odgovran za pamćenje i određene tipove učenja.
Čini se da sa druge strane fizička aktivnost usporava ili preokreće proces fizičkog propadanja mozga, baš kao što je to slučaj sa mišićima. Iako su naučnici do skoro mislili da se ljudi rađaju sa određenim brojem moždanih ćelija čiji broj ne može nikada da se uveća, sada stvari stoje drugačije. Tokom devedesetih godina prošlog veka, uz pomoć tehnologije za praćenje stvaranja novih ćelija, istraživači su tokom autopsije utvrdili da mozak odraslog čoveka sadrži nekoliko novih neurona. Nove ćelije su naročite bile zastupljene u hipokampusu, što govori da se neurogeneza — ili stvaranje novih moždanih ćelija — odigrava prvenstveno u tom delu mozga. Ohrabrujuća vest je da su naučnici otrkili da fizička aktivnost pokreće neurogenezu. U hipokampusu miševa i pacova koji su trčali tokom nekoliko nedelja došlo je do stvaranja oko dva puta više novih neurona nego kod životinja koje su sedele. Njihov mozak je, nalik ostalim mišićima, uvećao masu.
