Cvetković planira film o jubileju Miše Radivojevića

Poznati glumac i producent Svetozar Cvetković izjavio je da mu mnogo znači glumačka nagrada „Miloš Žutić“, koju će primiti sredinom meseca, kao i da na filmu planira projekat kojim bi bio obeležen jubilej reditelja Miše Radivojevića – 50 godina umetničkog rada.
 
Cvetković je napomenuo da bi, ipak, bio srećniji da nije dobio nagradu „Miloš Žutić“, a da je taj veliki umetnik i danas među nama.
 
„Verovatno sam jedan od retkih koji je dobio tu nagradu, a da sam ga i poznavao. Imao sam prilike i da radim sa njim. Bio je osoben glumac i karakter i talenat, prototip onoga što smo učili na Fakultetu dramskih umetnosti kakvi bi trebalo da budemo što se tiče odnosa prema poslu“, rekao je Cvetković.
 
Prerana smrt Žutića (1939-1993) ostavila je veliku prazninu. „Bio je potpuno autentična ličnost. To dostojanstveno gospodstvo glumca koje je on nosio sobom, na sceni i van nje, neponovljivo je“, istakao je Cvetković.
 
„Ta nagrada čiji je prvi dobitnik Petar Kralj, koji nažalost takođe nije više među nama, uvek je bila veliko ushićenje. Trudila se da obeleži neku vrstu autentičnosti u scenskom izrazu koju je imao svaki od laureata. U toj meri mi znači što mogu da se približim svim tim ljudima, kao i imenu Žutića“, izjavio je Cvetković.
 
Nagradu je dobio za lik Ričarda Rihtera u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Elijahova stolica“, za koju je primetio da se pojavila tiho, ali kada je dobila Gran pri Bitefa počele su da se nižu nagrade i pozivi na gostovanja.
 
„U maju nas čeka odlazak na festival u Rijeci, potom u Kopar, na jesen na festival u Belgiji, zatim poziv za Njujork, u septembru“, najavio je on.
 
„Elijahova stolica“ već je uspešno gostovala u regionu.
 
Na pitanje kakav je sada prijem naših predstava u odnosu na onaj od pre deset i više godina, kada su tek obnavljani kontakti prekinuti tokom 90-ih, odgovorio je da ima bitne razlike.
 
„Nekada je postojalo obostrano uzbuđenje zbog toga što je prekid bio bolan i svi su želeli da vrate kontakt. Sada tog uzbuđenja intimne prirode više nema, ono se dovelo na pravu meru da se pojavljuje samo zbog kvalitetne predstave“, ocenio je on, dodajući da su se i generacije promenile, došle su nove koje i ne razumeju tako dobro srpski jezik. „Mlade generacije ni kod nas ni u tim sredinama nemaju neki odnos prema jednom pozitivnom trendu vremena u kome smo živeli u Jugoslaviji, a taj trend je postojao u umetnosti, kulturi. Bila je to lepota različitosti koju smo tada mogli da shvatimo i koja nam je godila“, primetio je on.
 
Nekadašnji uspešni upravnik Ateljea 212 sada više igra – tri predstave u matičnom ansamblu („Gospoda Glembajevi“, „Trst“ i „Bog masakra“) i tri u JDP-u („Elijahova stolica“, „Višnjik“ i „Skakavci“).
 
„To je sve skupa 18 do 20 predstava mesečno, što je sasvim pristojno“, kazao je Cvetković koji po svom angažmanu ne oseća krizu, ali opšte stanje u teatru, zbog smanjenih budžeta, opisuje kao nezavidno.
 
„Prestao sam time da se bavim i mogu samo da gledam sa strane šta se dešava. To jeste težak problem za sve koji danas vode institucije kulture. Ako žele dobru produkciju po broju i kvalitetu, moraju na drugoj strani da traže sredstva, iz nekih fondova, od pokrovitelja, sponzora, koji su i sami u krizi“, rekao je on.
 
Cvetković je upozorio da se onda „postavlja pitanje umetničkog kvaliteta u našim pozorištima, jer se ljudi koji se bave produkcijom upozoravaju da predstave moraju na neki način da vrate novac“.
 
„To može da rezultuje urušavanjem kvaliteta i komercijalizacijom koja je sveprisutna ne samo ovde, nego u svim tranzicionim zemljama“, naglasio je on.
 
Kao producent i glumac u filmu „Kako su me ukrali Nemci“, Cvetković je krajem marta bio na festivalu u Kejptaunu gde je primio nagradu za režiju u ime Miloša Radivojevića.
 
„Mi ovde znamo jako malo o bilo kom drugom kontinentu, ponajmanje o Africi, a posebno o Južnoj Africi. Meni nije bilo prvi put da sam tamo i želeo sam da se tamo vratim. To je nezaboravno iskustvo“, rekao je on, dodajući da i ljudi u Južnoj Africi „više znaju o Marsu, nego o Srbiji“.
 
„U toj meri, dobijanje nagrade na jednom takvom festivalu, u konkurenciji 25 filmova, značajno je i za reditelja i za taj film, koji je prikazan i u selekciji i ponovo u čast nagrađenih, u amfiteatru pod otvorenim nebom“, istakao je on.
 
Mada sumnja da će mu nagrade pomoći da dobije novac za sledeći projekat, Cvetković kaže da planova uvek ima.
 
„Moj plan jeste da ovu godinu pokušamo, zajedno sa državom i Ministarstvom za kulturu, da obeležimo kao 50. godinu rada na filmu jednog od rodonačelnika autorskog filma u našoj zemlji Miše Radivojevića. Najbolje bi bilo kada bismo to uspeli da uradimo jednim manjim projektom koji bi on režirao i za koji postoje konkretne ideje“, rekao je Cvetković.
 
Novi Zakon o kinematografiji, kako je ocenio, zahteva veoma praktičnu primenu, otvaranje boljih i značajnije finansijski obezbeđenih mogućnosti za stvaranje filmova u ovoj sredini. On je primetio da je do sada Ministarstvo kulture za projekte odabrane na konkursu Filmskog centra obezbeđivalo tek četvrtina budžeta, „što jeste “vetar u leđa“, ali nije ni izbliza tako dobro kao u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, a naročito u Makedoniji u kojoj onaj ko prođe na konkursu dobija oko 80-90 posto sredstava“.
 
„Tu bi se trebalo ugledati na okruženje i videti kako se njihovi zakoni sprovode. Kod nas se od filmske industrije ne može zarađivati. To i nije industrija, samo se tako zove“, rekao je Cvetković, dodajući da su vredni fimovi sa dobro zaradom, kao „Parada“ i „Montevideo“, izuzeci, ali i primeri na koje se treba ugledati u pogledu načina produkcije.