Zašto su neke nacije bogate, a druge siromašne?
„Zašto su neke nacije bogate, a druge siromašne“, pitanje je na koje su dvojica ekonomista – Daron Akemoglu i Džejms Robinson – u knjizi pod naslovom Why Nations Fail pokušali dati odgovor.
U članku objavljenom u New York Timesu u nedelju, novinar Adam Dejvidson definiše njihov pristup: „Bogatstvo zemlje najuže je povezano s udelom pojedinca u ukupnom razvoju privrede“, prenosi Danas.hr.
Dvojica ekonomista ovo objašnjavaju na primerima Koreje i Iraka. „Koreja je bila neobično homogena zemlja – lingvistički, etnički, kulturalno i istorijski. Ali, na 38. paraleli odjednom se povlači granica, i u sledećih 50 godina vidite dva dela koja se razlikuju u potpunosti,“ kaže Akemoglu.
U članku New York Timesa ekonomisti nude poučan primer iz post-Sadamovog Bagdada. „9. Aprila 2003. jedna od najkontrolisanijih svetskih ekonomija odjednom je postala slobodna. Usred haosa mnogi bivši državni službenici postali su preduzetnici. Ipak, američke vlasti koje nisu ovo planirale, sklopile su većinu svojih ugovora s kompanijama izvan zemlje. Često ovi outsajderi sklapaju ugovore s iračkim kompanijama koje su blisko povezane s novim državnim političkim establišmentom. Do godišnjice invazije SAD-a bilo je jasno da će ekonomski rast Iraka ponovno biti postignut iz korupcije i veza, a ne talenta i truda. Danas, Transparency International rangira Irak kao jednu od najkorumpiranijih nacija na svetu“.
Najuspešnije savremene kompanije shvatile su na koji način u potpunosti angažovati kreativnost i strast svih svojih zaposlenih. Kao što Dejvidson zaključuje u intervjuu: „Ovo se može činiti obeshrabrujuće, ali poruka ekonomista nudi nadu. Siromaštvo nije neizbežan rezultat lošeg geografskog položaja, loše kulture, istorije. Rezultat je nas samih odnosno načina na koji se ljudi odaberu organizovati. A to znači da možemo promeniti stvari“.
Svi, čak i najbogatiji među nama, intuitivno znaju, bez da im se mora reći, da ne samo da nejednakost nije pravedna, ona nije ni efikasna ni produktivna.
