Beograđani na čekanju transplantacije

Više od 1.200 Beograđana svaka tri dana odlazi na dijalizu i prinuđeni su da provedu po četiri i pet sati priključeni na aparate. Svake godine broj novoobolelih poraste bar za 150, a lečenje jednog od njih državu godišnje košta oko 16.000 evra.
 
Nikola Gruber, predsednik Saveza organizacija bubrežnih invalida Srbije, napominje da isto toliko treba izdvojiti i za transplantaciju organa, koja bi za većinu pacijenata značila i ozdravljenje, a time i trajno skidanje sa spiska obolelih.
 
– Nijedna zemlja nije toliko bogata da bubrežne bolesnike leči dijalizom. Mnogo je jeftinija transplantacija organa – objašnjava Grubor. – Posle nje pacijent živi kao zdrav čovek. Naša zemlja je, po broju obavljenih transplantacija među poslednjima u Evropi. Razlog za ovo nije nedostatak kvalitetnih kadrova i dobro opremljenih ustanova u kojima se ove operacije mogu izvoditi, već nedostatak organa potrebnih za transplantaciju.
 
Da bi lekari godišnje mogli da obave oko 300 intervencija, neophodno je da donorske kartice potpiše bar dva miliona ljudi. Srbija je daleko od tog broja, jer trenutno ima nešto više od 35.000 osoba koje su pristale da u slučaju da im se nešto dogodi, svoje organe „poklanjaju“ onima kojima su najpotrebniji.
 
Profesor dr Zoran Kovačević, načelnik Klinike za nefrologiju VMA, objašnjava da se transplantacija organa u svetu najvećim delom zasniva na dobijanju organa od umrlih, ali se, zbog nedovoljnog broja, presađivanje sprovodi i od živih srodnih i nesrodnih davalaca.
 
– Svetske statistike piokazuju da je od 25 odsto živih davalaca, samo pet u mogućnosti da da organ, što zbog nepodudarnosti tkiva, što zbog opšteg zdravstvenog stanja – navodi dr Kovačević. – Baš zbog toga se u svetu sve više potencira transplantacija organa sa umrlih osoba.
 
U našoj zemlji je do sada presađeno 1.285 bubrega, urađeno je 20 transplantacija jetre, osam srca i jedna pankreasa.