I u poljoprivredi na začelju Evrope
Dok se hvalimo da je poljoprivreda naša šansa, izvoz po hektaru je pre 2 godine iznosio samo 446 dolara i svrstao nas na začelje u Evropi.
Na začelju smo i po prinosima – od 18 evropskih zemalja iza nas su, recimo, kod kukuruza koji je naše zlato, po podacima sektora za agrar i ruralnu politiku Evropske komisije, samo Bugarska s 2,5 tone po hektaru i Rumunija s 2,9 tone.
„Godinama i decenijama slušamo konstantnu političku propagandu da Srbija ima najveće komparativne prednosti u poljoprivredi i da ova grana treba da bude nosilac izvozne ponude ove zemlje i glavni spoljnotrgovinski adut“ , kaže profesor strukovnih studija Dragovan Milićević.
„Bez većeg izvoza intezivnih delatnosti, odnosno proizvodnje i prerada mesa i mesnih prerađevina, proizvodnje gotovih proizvoda od voća i povrća kao i supstitucije domaće tražnje umesto uvoznih proizvoda za koje postoje izrazito povoljne pedološke i klimatske karakteristike, poljoprivreda će biti praktično izvozno neaktivna grana privrede “ , ocenjuje Dragovan Milićević.
Kako kaže, zabrinjava i to što prinosi u Srbiji stagniraju u prethodnim godinama i što su u 2011. godini na nivou od 1985. godine iako je semenski sortiment neuporedivo potentniji nego tada. Takođe se površina zasejanih kultura značajno smanjuje i pored pozitivne izvozne konjunkture, što je svojevrsni nonsens.
Milićević ocenjuje da Srbija jeste poljoprivredna zemlja jer spram svoje površine ima izuzetno veliko učešće poljoprivrednog zemljišta u ukupnoj površini.
Milićević objašnjava da kada se pogledaju podaci o prinosu osnovnih poljoprivrednih kultura u Srbiji od 1980. do 2011. godine, vidi se da praktično 25 godina imamo stagnantne prinose i povremene oscilacije oko referentne vrednosti se dešavaju samo u slučajevima izrazito povoljnih klimatskih faktora godine koja pokuša da izvuče ono što čovek nije dao.
„Nije dao odgovarajuću prihranu niti zaštitu od korova i štetočina u odgovarajućoj i optimalnoj meri. Srbija je zemlja s najmanjim postotkom navodnjavanih površina u Evropi (iznose samo jedan odsto ukupno obradivih površina), tako da pogled u nebo i prizivanje kiše usred leta ostaje glavna nada spasa sezone i kako-tako prihvatljive žetve“ , kaže Milićević.
On navodi da manji prinos od Srbije (prosečne 3,6 tone po hektaru u 2009) imaju Grčka, koja nema ni izbliza odgovarajuće klimatske i pedološke uslove za gajenje ove kulture u odnosu na nas; Bugarska, koja je zemlja ekstenzivne poljoprivrede i nepovoljnijih klimatskih uslova od Srbije; Rumunija, gde je poseban slučaj kvaliteta poljoprivredne proizvodnje i nedovoljnih ulaganja, i Portugal, s veoma lošim klimatskim faktorima. Sve ostale zemlje, slične Srbiji po geografskom položaju i pogodnosti uslova za gajenje pšenice imaju prinose neuporedivo veće od naših.
„Dobri izvozni rezulati kod žitarica, pre svega kukuruza, mogu se pripisati samo dobroj svetskoj konjunkturi koja je počela od 2009. godine i koja i sada ima povoljne tendencije i pored blagog pada cena u 2010. godini. Ista situacija je i kod pšenice“ , kaže Milićević, ističući kao probleme nedovoljnu upotrebu sredstava za prihranu, devastaciju poljoprivrede, neodgovarajuće otkupne cene i veliku zaduženosti samog sektora poljoprivrede.
On ukazuje i na nemogućnost sopstvenog finansiranja obrtnih sredstava ili, pak, reprodukcionog ciklusa u poljoprivredi, nepostojanje jasne strategije razvoja poljoprivrede, neodgovarajuću raspodelu agrarnog budžeta i konstantan rast cena inputa, pre svega nafte i derivata, semena, đubriva.
