Kolumna: Danijel Cvjetićanin
Javni dug i uzbuna
Piše: Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“
Po svoj prilici, vreme je za ekonomsku uzbunu. No pored brojnih sirena, koje zloslutno zavijaju sa svih strana, one koje upozoravaju na činjenicu da je javni dug dostigao kritičnu granicu (45 posto bruto domaćeg proizvoda), skoro da se i ne čuju. Vlada je uveliko prekršila obećanje, dato javnosti, da će voditi politiku štednje, investiranja i smanjivanja javne potrošnje, pa je nastavila sa uhodanom politikom zaduživanja, ubrzavanja potrošnje i dezinvestiranja. Fiskalni savet, na čelu sa energičnim predsednikom prof. Petrovićem, tek što nije doneo odluku da ih na to upozori. Ma tačno će im skrenuti pažnju, časna reč!
Neki ekonomisti, ne bez razloga, postavljaju pitanje da li može država, sa ovakvom privrednom klimom, da servisira dug koji je propisan fiskalnim pravilima? Inostrani kreditori jasno odgovaraju na ovo pitanje zahtevima za izuzetno visokim cenama kredita (kamatnim stopama), koje treba da pokriju i visok rizik vraćanja dugova. Da nije tapšanja po ramenu i čestih pohvala blistavim reformama našeg finansijskog sistema, bilo bi razloga za plač i kuknjavu. Ali te pohvale moramo razumeti samo kao (pomalo grube) šale evroatlantskih prijatelja, koji gromko pozdravljaju svaki novi korak Srbije ka modelu prezadužene banana-zemlje.
Izgleda da javnost nije spremna da prihvati ekonomsku istinu da jačanje privrede i „bolji život“ ne moraju uvek da idu uporedo. Potrošnja i „bolji život“, oslonjeni na visoko zaduživanje, prodaju resursa, deficit u razmeni dobara i usluga sa inostranstvom, mogu često da oslabe moć domaće privrede i dramatično smanje mogućnost dobrog (podnošljivog) života u budućnosti. Mislite li, ponekad, o tome? Da bi ekonomska budućnost bila podnošljivija za nas, našu decu i unuke, neophodno je svesti potrošnju u okvire onoga što je moguće, a teret redukcije raspodeliti na način koji neće kočiti privredni razvoj, ali ni izazvati prekomerne socijalne napetosti.
Priznajem da je teško odrediti, a još teže uspostaviti, takvu vrstu ravnoteže. U tome se sastoji veština ekonomske struke i nauke. Istorija nas, na žalost, uči da načela efikasnosti i pravednosti često protivreče jedni drugima. Ali nas takođe uči da prekomerno guranje klatna na jednu ili drugu stranu, vodi ka samouništenju i slomu privrednog sistema.
Pa da li je, onda, moguće smanjiti javnu potrošnju? Zar ogorčene mase nameštenika, penzionera, studenata i radnika, kao danas u Grčkoj, a sutra u drugim zemljama (i u Srbiji), neće minirati svaki program štednje i razduživanja? Neće, ako svima, pa i poveriocima, dođe do svesti istina da postoji i „spontano rešenje“, koje je nezavisno od volje ljudi. Velike krize u istoriji najčešće su se razrešavale svetskim ratovima ili krvavim revolucijama. Posle surovih epizoda, preživeli su bili voljni da sa oduševljenjem i optimizmom prihvate gubitke, pad potrošnje, štednju i odricanje, uz povećane radne napore u obnovi. A to je bila osnova snažnih postrevolucionarnih i posleratnih privrednih poleta.
No pitam se da li je „spontano rešenje“ – jedini način?
