Kako smo potrošili 55 mlrd evra?
Da je tokom poslednje decenije država bila manje socijalno darežljiva, a više investirala Srbija bi danas izgledala potpuno drugačije, ocenjuje Politika. Bizarna matematika pokazuje da je za 55 milijardi evra, koliko je prema računici ekonomiste Mlađena Kovačevića stiglo za 10 godina, moglo da se napravi nekoliko Koridora 10, 200.000 vrtića, isto toliko škola, 400.000 lokalnih mostova, modernizuje kompletna železnička mreža i još mnogo toga. O koliko velikim parama je reč pokazuje podatak da je za taj novac moglo da se izgradi oko 500.000 stanova od po 60 metara kvadratnih. I to ako kvadrat košta 2.000 evra.
Ovako oko pet milijardi evra godišnje, koliko je u našu zemlju stizalo tokom protekle decenije, najvećim delom je potrošeno za „peglanje” raznih minusa. Počevši od budžetskog, preko deficita platnog bilansa, pa do manjka u trgovinskoj razmeni.
Računica Miroslava Zdravkovića, urednika „Makroekonomije”, pokazuje da je najveći deo para otišao na pokrivanje jaza u spoljnoj trgovini. To što smo mnogo više uvozili nego izvozili platili smo oko 50 milijardi evra. Zdravković kaže da je rast deviznih rezervi za oko devet milijardi evra smanjio ukupan obim potrošnje, ali smo zato bezmalo polovinu tog iznosa izdvojili za plaćanje kamata.
„U poslednjih nekoliko godina minus u državnoj kasi iznosi oko 1,5 milijardi evra. To znači da je za nešto veće penzije i plate zaposlenih u javnom sektoru potrošeno nekoliko Koridora 10. Jer je trošak budžetskog deficita približno jednak ceni Koridora“, kaže Zdravković.
„Da smo Srbiju premrežili autoputevima onda bi građani i penzioneri bili socijalni slučajevi. Nisam siguran da bi bilo ko na vlasti, a da mora da bira između ove dve stvari, doneo drugačiju odluku“, dodaje Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.
Tokom prethodne decenije lična primanja građana rasla su oko 11 odsto godišnje. Istovremeno, u periodu pre krize, produktivnost je rasla po duplo nižim stopama i u proseku iznosila 5,5 odsto. Što opet znači da smo duplo više trošili nego što smo zarađivali. Standard građana je najviše porastao tokom 2002. godine kada su plate skočile za trećinu, a penzije povećane za oko 16 odsto. Istovremeno, privredni rast te godine iznosio je 4,3 procenta.
Iapk realno je računati samo rast zaduženosti uvećan za otpisane dugove i prihode od privatizacija. Baratanje protraćenim parama za ekonomistu Aleksandra Stevanovića nema previše smisla, pogotovo što je njegova računica o prilivima novca u Srbiju prilično skromna.
Prema zvaničnim podacima Narodne banke Srbijesamo u poslednjih sedam godina, na primer, na ime doznaka, odnosno koverti koje su iz inostranstva rođaci slali građanima Srbije, slilo se bezmalo 20 milijardi evra. Za poslednjih deset godina stiglo je 17,5 milijardi evra novih kredita. Naime, za toliko su ukupna korišćenja stranih zajmova bila veća od ukupnih otplata glavnice, objašnjavaju u NBS. U poslednjih sedam godina stiglo je 13,65 milijardi evra stranih investicija i 1,8 milijardi evra od donacija. Kad se podvuče crta, kao konačan rezultat dobije se više od 50 milijardi evra. S tim što je suma nešto veća, jer iz NBS nismo dobili podatke o visini doznaka, donacija i investicija od 2001. do 2004. godine.
Tokom celog ovog perioda bilo je više spremnosti da država bude socijalno darežljiva nego da investira, ocenjuje Goran Nikolić, saradnik Centra za novu politiku. Mogli smo, a nismo, da završimo autoput do Čačka i bez famoznog Helenik plana, obilaznicu oko Beograda, nekoliko mostova u prestonici, modernizujemo železničku mrežu, kaže sagovornik Politike. „Ali onda bi i plate i penzije bile mnogo niže. I to je cena koju bismo morali da platimo, a koja ne verujem da bi nam se svidela“, zaključuje Nikolić.
