Menadžerski vodič: Leif Johanson, Volvo grupa
Leif Johanson, nedavno penzionisan CEO, glavni izvršni direktor Volvo grupe, imao je jednostavan i efikasan recept: obraćao je pažnju na tokove novca, na efikasnost investicija, na vrednost akcija, ali glavnu proveru obavljao je subotom, za vreme doručka sa članovima porodice
Kad je neko lider, onda je po pravilu glavni problem kako on vidi sebe i kako ga drugi vide. I šta je mera njegove uspešnosti.
Na prvi pogled, sve to je jednostavno. Menadžer je onoliko uspešan koliko su dobri poslovni rezultati firme, odnosno tima koji vodi. No, nisu li i to relativne kategorije. Na vrhuncu uspešnosti možda se već začelo seme propasti. Na kraju, radi se danas, a rezultati se vide tek sutra, ili mnogo kasnije. U velikim sistemima, sa mnogo organizacionih celina, često i prekasno da bi se na vreme reagovalo.
Na drugoj strani, važne odluke treba donositi svakodnevno. Kako međutim znati da li je odluka bila baš ona prava, strateški i taktički adekvatna i što je možda još važnije, razumljiva?
Leif Johanson, nedavno penzionisan CEO (glavni izvršni direktor – najviši položaj u zapadnim korporacijama) Volvo grupe, imao je jednostavan i efikasan recept za to. Obraćao je, naravno, pažnju na tokove novca, na efikasnost investicija, na vrednost akcija, ali glavnu proveru obavljao je subotom, za vreme doručka sa članovima porodice.
Bio je to njegov, u menadžerskoj literaturi, već čuveni “test za kuhinjskim stolom”. Tom prilikom on bi se zapitao: koliko razumljivo svojima mogu da objasnim šta sam prethodne nedelje postigao i kakve sam i zašto sve odluke doneo? Da li će moji to shvatiti? Da li će se zbog toga osećati ponosnim? Da li ja sam sa ponosom mogu da im govorim o tome?
Pouka ovog primera je da nije sve u brojkama dnevnog i kvartalnog bilansa ili završnog godišnjeg računa. Podjednako važno, ako ne i bitnije od toga, sa stanovišta dugoročnog uspeha, jeste koliko je to što se radilo bilo važno za ljude: klijente, kupce, partnere, investitore, zaposlene. Jer sve što se radi mora da ima neki smisao i da bude razlog za ponos i zadovoljstvo. To jest mora da prođe test kuhinjskog stola.
Rasel Ejnšat, saradnik Harvardske poslovne revije, ovo smatra izvanrednim primerom ponašanja “lidera većih ambicija”. Lidera kojima cilj nije samo profit, nego i nešto trajnije – da svojim činjenjem doprinose da svet bude bolji.
Možda je najbolja personifikacija toga bio nedavno preminuli Stiv Džobs, legendarni osnivač “Epla”, pionir informatičke ere i jedan od najvećih inovatora i preduzetnika novijeg doba. Ono što je on iza sebe ostavio, bili su proizvodi (personalni kompjuter, ajpod, ajfon, ajped) koji su promenili način na koji komuniciramo sa uređajima i sa samim sobom – i način na koji, u krajnjem ishodu, doživljavamo svet.
Nije poznato da li je on svojoj porodici subotom podnosio izveštaje šta je sve prethodne sedmice radio, ali to što je radio, to jest rezultati tog rada, bili su poznati celom svetu. Ono što je pritom bilo najimpresivnije, to je bilo nastojanje da uvek napravi neki korak više, da iz saradnika izvuče ono najbolje što mogu, da osmisli nešto što dotle nije postojalo – i što će mnogo ljudi želeti da ima, iako pre toga nije znalo da to postoji niti da je moguće da se napravi.
Nijedan biznis se ne vodi u vakumu, svaka organizacija posluje u nekom društvenom, ekonomskom i političkom okruženju. Svaka poslovna odluka mora da vodi računa o svim aspektima tog okruženja, o tome kako da mu se prvo prilagodi, a zatim da ga promeni, odnosno poboljša i unapredi.
Dileme treba rešavati svakodnevno, ali u tom procesu ne ostaviti svoju ljudskost – i moralnost – ispred kapije ili vrata firme. Jer ne treba zaboraviti, u subotu treba podneti izveštaj, uz doručak, pred najbližima, za stolom u porodičnoj kuhinji.
M. B.
