Hiljadu godina Apatina

„Ne mogu da verujem, ovo nije onaj grad iz kojeg sam otišao pre 50 godina. Da me je neko spustio iz aviona i pitao gde sam, verujte mi, ne bih znao. Apatin je, naprosto, eksplodirao!“
 
Ovo je, nedavno, i sam iznenađen bujicom davno zaboravljenih srpskih reči, u dahu izgovorio jedan od putnika broda koji je tek uplovio u apatinsko pristanište. Tim brodom je, simbolično sledeći put svojih predaka, nemačkih kolonista koji su, polovinom 18. veka ploveći Dunavom od Ulma stizali u Bačku, u rodni grad došlo oko 140 bivših Apatinaca.
 
„Ispostavilo se, kasnije, da je reč o mom školskom drugu iz osnovne škole“, smeje se dr Živorad Smiljanić, prvi čovek najsevernije srpske varoši na Dunavu koja, ove godine, obeleževa čak deset vekova postojanja. „Početkom 50-ih, mnoge nemačke porodice koje su ovde ostale i posle Drugog svetskog rata su odselile u Nemačku, pa tako i njegova“.
 
Smiljanić je potomak ličkih kolonista koji su 1945, u jednoj od mnogobrojnih istorijskih mena tog grada, naseljeni u Apatin i, kako reče njegov školski drug – preporodili ga.
 
„Kako smo to uradili? Pa, zajedništvom koje traje i danas, uprkos vremenu koje tu reč sve manje poznaje. Nema grada u Srbiji čiji žitelji skoro pola veka, bez prekida, za samodoprinos dobrovoljno izdvajaju tri odsto svojih plata, a ovde je tako. Od toga smo izgradili i kompletnu infrastrukturu, i mnogo šta drugo što je potrebno jednom modernom gradu“.
 
U takvoj atmosferi, dodaje Smiljanić, ne treba da čudi što, na primer, „Apatinska pivara“ koja je posle Drugog svetskog rata godišnje pravila 15.000, danas proizvodi tri i po miliona hektolitara piva i najveća je u jugoistočnoj Evropi!
 
„Apatin važi i za grad sa najvećom koncentracijom življa ličkog porekla ne samo u Srbiji, a posle svega što se sa našim zavičajem desilo devedesetih i dolaska velikog broja izbeglica, mi smo preuzeli i ulogu čuvara njegove srpske tradicije“, nastavlja sagovornik „Novosti“, kraj spomenika koji su današnji Apatinci, upravo povodom milenijumskog jubileja grada, letos podigli svom nejvećem zemljaku Nikoli Tesli. – Poštujemo, razume se, i tradiciju drugih koji su, kroz burne vekove, ovde živeli.

Deo toga je, svakako, i nedavno postavljanje biste mađarskom kralju Stefanu, vladaru koji je našem severnom susedu uveo hrišćanstvo.
 
„Upravo je on 1011. godine kaluđericama iz Vesprema poklonio zemljište na kojem je napravljena opatija, a iz nje, docnije, nikao i grad i proizašlo njegovo današnje ime“, objašnjava istoričar Tomislav Šimunović. „A sve što se tokom narednog milenijuma u Apatinu dešavalo je, zapravo, priča o burnim menama i korenitim promenama etničkog i konfesionalnog sastava stanovništva ili svojevrsnog kontinuiteta diskontinuiteta, karakterističnog za celu Vojvodinu“.
 
Do već pomenutog dolaska nemačkih kolonista, u naseljima Bukčenović i Vranješevo koja su, tada, činila Apatin, živeli su isključivo Srbi. O tome, precizira Šimunović, nedvosmisleno govore popisi stanovništva iz 1699, 1715. i 1720 godine.
 
„Njih su vojnici carice Marije Terezije, da bi naselili Nemce, silom proterali u Stapar, gde im i danas žive potomci, a opštinsku zgradu i crkvu Vaznesenja presvete Bogorodice spalili do temelja“, dodaje Šimunović.
 
Da bi u gradu koji, inače, danas ima oko 20.000 stanovnika, ponovo zazvonila pravoslavna zvona, Dunavom je, međutim, moralo da protekne još mnogo, mnogo vode. Tek s kraja prošlog stoleća, po projektu arhitekte Predraga Ristića, na samoj njegovoj obali počeo je da niče zaista velelapan hram koji se, danas, vidi sa svih lađa. On, inače, leži na 1.401 kilometru ili, gotovo u metar, tačno na sredini velike reke, a sve zemlje uzvodno su katoličke, a nizvodno pravoslavne. Stoga ga mnogi, simbolično, i doživljavaju kao granicu dva sveta ili „vrata pravoslavnog Dunava“.
 
„Ja to, ipak, ne bih nazvao granicom, jer crkva ne može da bude tačka razdvajanja, već samo tačka spajanja“, veli otac Dragan Štević, starešina hrama Sabora svetih apostola“. „Zato bih ja ovo mesto i nazvao tačkom spajanja hrišćanskog istoka i hrišćanskog zapada.“