Profit gasi domaće sorte
Oštra konkurencija u proizvodnji semenskog materijala nije uspela da nas savlada već nas je, naprotiv, podstakla da radimo još bolje i ozbiljnije i da svakim danom uvećavamo naše prisustvo na svetskom tržištu, kaže dr Borislav Kobiljski, direktor Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.
Novosadski institut, odnosno, marka „NS seme“ ove godine bi u izvozu semena trebalo da ostvari rezultate koji su za 15 odsto bolji nego prethodne godine. S druge strane, u Institutu za strna žita u Kragujevcu kažu da su domaće sorte koje oni proizvode među najkvalitetnijim u svetu.
Domaće sorte su neprikosnovene što se kvaliteta tiče, ali i po prinosima se mogu meriti sa očigledno dobro izreklamiranim stranim semenom. Naše seme pšenice pod imenom „planeta“ zasejano na oglednim poljima u Bačkoj Palanci prošle godine dalo je više od sedam hiljada kilograma po hektaru, kažu u Institutu za strna žita u Kragujevcu.
Stručnjaci ovog instituta su u znak protesta prošle godine javno spalili svoje diplome, ukazujući na taj način na nebrigu države prema važnoj instituciji. Sadašnji direktor Živomir Vučković već dva puta je podnosio ostavku nadležnom ministarstvu. Sam kaže da nije dobio nikakav odgovor, nadležni ćute, zaposleni prete novim protestima.
Šljiva, kao tradicionalni srpski proizvod, značajno menja svoj izgled. Od oko 45 miliona stabala šljiva u Srbiji, četvrtinu čine autohtone sorte, oko 30 procenata zasada čine sorte proizvedene u čačanskom Institutu za voćarstvo, 20 procenata zauzimaju stabla „stenleja“, a ostatak su ostale vrste. Prema rečima stručnjaka, za autohtone sorte šljiva u našoj zemlji nema velikog interesovanja, posebno kod stranih kupaca, jer im je plod sitniji, pa se one najčešće danas upotrebljavaju za preradu, najviše za pečenje rakije.
Tržište danas za stonu upotrebu zahteva šljivu krupnijeg ploda, i to ranog ili veoma poznog zrenja. Razlog je što se u to vreme postiže i najveća cena ovog voća. Autohtone sorte, uglavnom, rađaju u isto vreme, i ne mogu da dostignu cenu koja će zadovoljiti proizvođača. Zato se i stari zasadi pod „crvenom ranom“, „dragačevkom“, „madžarkom“, uglavnom ne obnavljaju, već su to šljivici stari i do 70 godina.
Ne sme se dozvoliti izumiranje autohtonih sorti, pre svega zbog kvaliteta ove šljive, ali i zbog toga što su neke od ovih sorata nosioci gena, otpornog na različite bolesti, koji se koristi prilikom stvaranja novog sadnog materijala. Zato mi u našoj banci biljnih gena čuvamo ove sorte – rekla nam je dr Svetlana Paunović, direktor Instituta za voćarstvo u Čačku.
