Intervju: Blagoje Paunović, Ekonomski fakultet

Mala i srednja preduzeća su još uvek najznačajniji poslodavac u domaćoj privredi, ali ona, pritisnuta velikim problemima, postepeno gube dah i više nisu u stanju da prihvate prekobrojne iz velikih preduzeća

Gotovo svi indikatori poslovanja pokazuju da su mala i srednja preduzeća u Srbiji u veoma teškom položaju. Njih je kriza najviše i pogodila. A jedan od najupečatljivijih indikatora krize je pad zaposlenosti u ovom sektoru za 6,6 odsto u 2010., što je duplo veći pad nego u ukupnoj privredi. To je važan pokazatelj kada se zna da se privatni sektor veoma racionalno ponaša i da zapošljava ljude kad je izvesno da će oni više doprinositi firmi nego što ih ona plaća. Došlo je i do pada industrijske proizvodnje, smanjenja investicija i rentabilnosti – ističe u intervjuu za Ekonometar dr Blagoje Paunović, profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu.

Kao ekspert za oblast poslovanja malih i srednjih preduzeća, prof. dr Paunović upozorava da je kriza ovog sektora veoma dramatična:

– U borbi da prevaziđu očitu krizu, mali se suočavaju sa već dobro znanim problemima kao što su pristup novom kapitalu, nelikvidnost i siva ekonomija. Posebno ih pogađa pogoršanje uslova finansiranja jer su silom prilika upućeni na komercijalne banke pošto su sredstva koja se mogu dobiti iz Fonda za razvoj, koji je preuzeo i ulogu Garancijskog fonda, mala i nedovoljna. Za njih su uslovi za dobijanje kredita najčešće nepovoljniji nego za velike, rokovi su kraći, kamate više, uz veća sredstva obezbeđenja. S druge strane, malima jednostavno nisu dostupni izvori finansiranja koji su rezervisani za velike. Ne mogu doći do novca emitujući obveznice jer tržište ne prihvata njihove vrednosne papire a ni do vlasničkog kapitala emisijom obveznica – objašnjava sagovornik Ekonometra.

* I pored pada zaposlenosti mali su često jedina šansa za viškove zaposlenih u drugim delovima privrede i državnoj upravi?

– Sektor malih i srednjih preduzeća je još uvek najznačajniji poslodavac u srpskoj privredi. U prošloj godini u privredi je radilo oko 995.000 zaposlenih: oko 413.000 u tzv. velikoj privredi i oko 582.500 u malim preduzećima. To je oko 58 odsto od ukupnog broja zaposlenih u privredi, a kada se malima dodaju i preduzetnici ovaj postotak je negde oko 66,4 odsto. Ali i pored toga što je ovaj sektor najznačajniji poslodavac u domaćoj privredi, očigledno je da on postepeno gubi dah jer odnos između kretanja zaposlenosti i povećanja nezaposlenosti u ovom sektoru kazuje da više nije u stanju da prihvati prekobrojne iz velikih preduzeća.

* Od prvog januara do kraja prvog kvartala u Srbiji je ugašeno oko 1.500 preduzetničkih radnji. To se tumači automatskim stečajem koji se primenjuje prema firmama koje su više od tri godine u blokadi. Znači li to da treba očekivati i nova brisanja iz registra?

– Ovo što se dešava sa gašenjem malih firmi, pre svega preduzetničkih radnji, samo po sebi nije indikator problema u trenutku kada je došlo do tog brisanja iz registra. Radi se o firmama koje su već duže vreme faktički ili neaktivne ili nisu solventne. To u ovom trenutku pogoršava rezultat ali objektivizira sliku stvarnog stanja u ovom delu privrede. Mislim da se može očekivati da će toga još biti, da će sve veći broj firmi imati ovaj problem. To samo po sebi ne bi trebalo da bude strašno, jer svuda u svetu postoji ono što se zove demografija preduzeća, stopa rađanja i stopa nestajanja. Bitan je odnos između onih koji nestaju i onih koji ostaju. Generalno gledano, jedna od odlika ovog sektora je intenzivno osnivanje i intenzivno gašenje firmi, što omogućava da oni koji su najbolji opstanu. Kod nas nije problem u tome što ima onih koji nestaju, već što je strašno malo onih koji nastaju, koji započinju aktivnost.

* To govori i o ambijentu za poslovanje?

– Upravo to. Jer ako imate situaciju da je mnogo ljudi bez posla, a ne osnivaju sopstvena preduzeća, jasno je da misle da je to teško, da se ne isplati i da nije poželjno. Oni ne vide da država podstiče osnivanje novih firmi.

* Šta kažu podaci?

– Podaci ponekad mogu i da zavaraju, ako se nema u vidu širi kontekst. Ali, ako se posmatraju samo podaci, vidljiv je trend smanjenja broja malih i srednjih preduzeća, uključujući i preduzetnike, od 2004. do 2006. godine, a nakon toga dolazi do blagog povećanja. Tako je u 2004. bilo nešto više od 285.000 firmi, u 2005. bilo ih je 276.695, a u 2006. godini 268.515. Sledi blago povećanje pa je u 2007. bilo 296.000 ovakvih firmi, u 2008. je taj broj povećan na 303.000, a u 2009. na 314.000 firmi. U narednoj, 2010. registrovano je gotovo simbolično povećanje na 318.000 firmi. Ako se ima u vidu da se sada gase firme koje su po tri godine u blokadi i da su „de fakto“ u prethodnim godinama postojale samo na papiru, onda možemo da zaključimo da je ovaj rast veštački. Došlo je do osnivanja jednog broja firmi, ali zato u tom periodu nisu zvanično ugašene firme koje nisu radile. Zato je pitanje kakav bi neto efekat bio kada bi se ovo raščistilo. Verujem da bi taj skor bio negativan, da je u stvari došlo do blagog smanjenja broja malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih radnji. Zato i kažem da je ovo što se sada dešava sa gašenjem firmi hipoteka iz nekog pređašnjeg perioda.

* Čini se da se nakon prvih godina posle demokratskih promena, kada se s pravom isticao značaj malih i srednjih preduzeća, ovaj sektor sada našao u drugom planu?

– I meni se to čini. Vidljivo je da se mnogo manje govori o ovom sektoru. Zašto je to tako ne mogu da dam neki pouzdan odgovor. Mogu da pretpostavim da je problem u tome što se Vlada, pod teretom veoma izraženih ekonomskih i socijalnih problema, bavi kratkoročnim, palijativnim merama, gašenjem požara. A razvoj malih i srednjih preduzeća je nešto što daje rezultate na neki srednji rok. Jer, morate da sistematski, godinama stvarate ambijent za poslovanje ovakvih firmi, da to negujete kako bi dalo postepene rezultate. To podrazumeva razvojnu viziju društva, a kod nas nema ozbiljne priče o investicijama, o istinskom restrukturiranju, o tome šta će se na reformskom planu uraditi u godinama koje dolaze. To bi moglo da bude neko objašnjenje.

* Kada je reč o samim MSP, ona bi po opštoj oceni morala i sama više da rade na podizanju konkurentnosti svojih proizvoda, što je sada gotovo potpuno zapostavljeno. Zašto je tako?

– Razlozi su isti kao i u velikoj privredi. Nedovoljno se ulaže i ide linijom manjeg otpora. Otud se i u sektoru malih i srednjih preduzeća izvoze uglavnom proizvodi koji ne zahtevaju upotrebu visoke tehnologije i angažovanje intelektualnog rada. Zato se veliki broj ovih firmi bavi uvozom i to uglavnom robe široke potrošnje. Inače, poslednji konačni podaci kazuju da se zbog krize u ovom sektoru smanjio broj i uvoznika i izvoznika.

* Kako biste ocenili poteze koje povlači Vlada, koji se tiču ukupne privrede?

– Mislim da politika koja je usmerena na podsticanje tražnje ka određenim preduzećima nije održiva na srednji i duži rok. Ti oblici podsticanja izazivaju veštačku privrednu aktivnost, veštačko zapošljavanje i oni možda ublažavaju socijalne probleme, ali samo na kratak rok. Plaćanje stranim investitorima da bi se neko zaposlio, po mom mišljenju je jako skupa politika. Tu odlaze ogromna sredstva. Kad te subvencije prestanu, svi oni koji su zapošljavali ljude zbog toga, prestaće to da rade. Problem se samo odlaže. Bolje bi bilo da država ulaže u puteve, telekomunikacije, sve ono što čini infrastrukturu.

* Kakva infrastruktura je važna za mala i srednja preduzeća?

– Kad je reč o malim i srednjim preduzećima tu je važno ulaganje u poslovnu infrastrukturu – u razvoj i podršku inkubatora, klastera, razvoj različitih oblika savetodavnih aktivnosti. I, naravno, tu su sve one mere koje imaju za cilj stvaranje boljih uslova privređivanja, a to znači lakše osnivanje firmi, umerenije poreze, a pogotovu ono o čemu sam već govorio, a to su bolji uslovi finansiranja kako bi se do kredita lakše dolazilo i oni bili jeftiniji. Moram da podsetim da se o tome često govori, za razliku od ulaganja u znanje, istraživanje, razvoj, inovativnost. To spada u tzv. meku podršku. Srbija je zemlja u kojoj se naučnoistraživačka aktivnost odvija na fakultetima i institutima i to uglavnom državnim ustanovama pa se otud i finansira iz budžeta. I ta sredstva su mala budući da se u Srbiji za istraživanje i razvoj izdvaja manje od 0,3 posto BDP-a. U SAD je to preko 2,5 odsto, a zna se koliko je velik njihov društveni proizvod. Istraživanja u privatnom sektoru gotovo da uopšte nema što samo potvrđuje ono o čemu smo govorili – da je on u velikim teškoćama i da se mnoge firme bore za goli opstanak.

* Koliko na male utiče smanjenje broja velikih preduzeća?

– Nema dileme da to negativno utiče i na njih. Od 2004. naovamo konstantno se smanjuje broj velikih preduzeća. Danas takvih firmi ima tek 529 dok ih je u 2004. godini bilo 769. To praktično znači da je u ovom periodu broj velikih smanjen za 30 odsto. A to znači da se smanjuje i broj kupaca proizvoda srednjih preduzeća. To je hendikep i za male firme koje su na različite načine bile uključene u poslove velikih – ocenio je dr Blagoje Paunović u razgovoru za Ekonometar.

K. Sekulić