Intervju: Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište

Do izbora će biti mešavina stagnacije ili vrlo blagog pogoršanja osnovnih pokazatelja: BDP, zaposlenost, inflacija, trgovinski bilans, tekući račun, deficit, javni dug. Stanje će nastaviti malo brže da se pogoršava u drugoj polovini 2012, izuzev ako ne dođe do nekontrolisanog raspada evro zone
 
 
 
U Srbiji danas ima nešto tržišta, ali je ono prigušeno, resursi su blokirani ili vrlo kontrolisani. Političari su hteli tržište koje kontrolišu, i to je za njih dobro, ali je problem što to ne valja za investitore i druge poslovne ljude, kao ni za potrošače.

Ovako je Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, odgovorio na pitanje Magazina Biznis o tome kakvo je stanje u srpskoj ekonomiji sada, krajem 2011. godine i kakvo smo, zapravo, tržište dobili. U intervjuu za naš časopis dr Prokopijević govori o lošem bilansu dosadašnje tranzicije, promašajima političkih elita, aktuelnim ekonomskim problemima i upozorava da, nažalost, nema izgleda da će u skorije vreme nešto biti promenjeno nabolje.

* Šta obeležava srpsko tržište danas?


– Situaciju obeležavaju, generalno, nereformisano poslovno okruženje i država. To za posledicu ima neke pojave koje neizbežno prate takvo stanje: malo ulaganja, visoka nezaposlenost, zatvoreno tržište sa dominacijom monopola i kartela. Ali, ima i nekih stvari koje nisu nužne ili bar ne u toj meri – nelikvidnost, visok udeo nenaplativih kredita, visoka inflacija, rast dugova, prevelika regulacija.

* Ko je kriv za ovako loš bilans u privredi i ekonomiji?


– U odgovornosti postoji istorijska komponenta, elita i političari u Srbiji nikada nisu voleli tržišna rešenja, koja su za ogromnu većinu ljudi najbolja. U sklopu toga postoji komunistička stranputica, a iza nje i nacional-socijalistička 1990-ih. Ali od 2000. moglo se mnogo toga promeniti, a nije se htelo. Ne shvatam ljude koji slave Đinđića, a on je bio jedan ograničeni socijalista, da ne kažem komunista. Nije shvatao važnost ni privatnog vlasništva ni vladavine prava. Ne shvatam ni one koji slave Koštunicu, on nije komunista, ali je neki socijalni kolektivista koji misli da je crkva mnogo važnija od privrede. Ne shvatam ni one koji vole Tadića, koji je vrlo meki nacional-socijalista prošaran evro bojama, takođe ne shvata ni tržišnu privredu ni vladavinu prava. Dakle, sem istorije, koja vas ograničava, bilo je prostora da se nešto uradi posle 2000, a ništa ozbiljno nije urađeno, a ovo što gledamo su samo posledice toga.

* Kako komentarišete ovoliku nelikvidnost srpske privrede i kako iz toga izaći?


– Za to je kriva uglavnom država i to na dva načina. Prvo, ne plaća svoje račune (uključujući javni sektor) ili to ne radi na vreme. Drugo, toleriše kršenje zakona, da firme ne plaćaju svoje dobavljače, zaposlene i druge poslovne partnere ili ih plaćaju sa velikim zakašnjenjem. Sudovi ne funkcionišu, pa malo kome pada na pamet da dug naplaćuje sudskim putem. Samo ovde možete da osnujete firmu, ostavite neplaćene račune, a onda osnujete novu i nastavite da radite, pa onda posle nekog vremena opet ostavite dugove i osnujete novu firmu i tako u nedogled. Dakle, problem nelikvidnosti može da se rešava uvođenjem finansijske discipline, poštovanjem već postojećih zakona i dobrih običaja poslovanja. Inače će nelikvidnost da potapa sve veći deo i privrede i stanovništva.

* Visoka stopa nezaposlenosti je takođe jedan od ključnih problema – kako to razrešiti i ima li nade da se uskoro promeni?


– Da imate neki kapital, da li biste ga ovde ulagali? Svakako ne. A bez novih ulaganja, nema novih radnih mesta. Ovi koji ovde već posluju su identifikovali sve važnije probleme vezane za poslovanje. To treba ispravljati i kada se većina tih stvari reši, onda će se situacija promeniti.

* Do sada ste često isticali da u Srbiji nisu sprovedene suštinske reforme. Zašto to nije urađeno i kolika je cena loše tranzicije?


– Elite su većinom antireformske, većina ljudi ne shvata važnost tržišnih reformi i onda oni biraju neke populiste, ma kako se zvali. Političarima to odgovara. Em ne moraju da uče ono što ne znaju, em imaju veliku vlast nad privredom i narodom. To je dijetalni program na čijem kraju je posle veka ili dva, gašenje svetla. Naravno, tačna cena takvog zaostajanja ne može da se izračuna, jer nema jedna reformisana i jedna nereformisana Srbija, pa da se napravi poređenje i bilans. Ali bilans se vidi po masovnom iseljavanju, malim ulaganjima u zemlji, velikoj nezaposlenosti i masovnom siromaštvu, opštoj zaostalosti. U takvim zemljama cvetaju kriminal, korupcija i patnje, a samo par procenata ljudi živi koliko-toliko pristojno. To je cena i to se u Srbiji vidi na svakom koraku.

* Zašto je uticaj politike toliko presudan u srpskoj ekonomiji i šta možemo očekivati u narednim godinama?


– Gde politika drži u šaci privredu, kao u Srbiji, tamo se živi u siromaštvu. Blagostanje se ne može proizvesti direktnom državnom privrednom akcijom ili kontrolom. Prosperitet je uvek bio rezultat tržišnih sloboda i vladavine prava. Toga ovde nema. Zato će se loše stanje stvari u Srbiji nastaviti, i to ne godinama, nego decenijama. I to će povećavati patnje ogromne većine ljudi, ali sami smo odabrali strategiju „dijetom do samoistrebljenja”. Globalizacija samo pojačava trend koji sposobnim i voljnim da uče i menjaju se povećava šanse, a one koji to nisu u stanju sve jače gura na marginu.

* Kako ocenjujete poteze Vlade Srbije u prošle tri godine koje su se poklopile sa vremenom krize?


– U osnovi je to bila politika ekonomski neznalačkog, tupog populizma. Istina, možda treba da im budemo zahvalni, mogli su biti još gori, kao Čavez i onaj iz Zimbabvea.

* Kako ocenjujete inicijative (već pretvorene u zakon) o decentralizaciji budžeta i više para kojima će raspolagati lokalne samouprave? Šta ćemo time dobiti?


– Država opštine drži na finansijskoj dijeti i vrlo strogo kontroliše njihove finansije, dok sama ništa od tih merila ne primenjuje na sebe. To, naravno, nije slučajno i služi raspusnom finansijskom ponašanju centralne države i njenoj kontroli nad opštinama, gradovima i pokrajinom. U tom svetlu je ovo povećanje finansija opština iz poreza na dohodak pozitivan korak. Kako će ga iskoristiti, drugo je pitanje. Ali to je jedini pozitivni aspekt ove „decentralizacije”. Sve ostalo je loše. Da li su oni koji su ovo iznudili kod koalicionih partnera prostudirali probleme decentralizacije – nisu. Da li imaju viziju decentralizacije – nemaju. Iz koje strategije decentralizacije bi ovo povećanje dotacija opštinama bilo jedan od koraka – ni iz koje. Dakle, ovo je iznuđen korak od koalicionih partnera koji treba da služi spasavanju jedne male stranke, koja je lošom politikom samu sebe uništila.
Na kraju, par gradonačelnika me je zvalo da pita, da li mislim da će ove promene uopšte stupiti na snagu, a i ako stupe, koliko će potrajati. Ljudi su realisti, vide da je problem s onim što se iznudi. U oktobru se stvar može opozvati, i ako mala stranka izađe iz vlade pa vlada padne, mogu se raspisati novi izbori početkom 2012, ionako je to samo koji mesec pre redovnih.  

* Kakva je sadašnja uloga MMF-a u Srbiji i kako tumačite njihova stalna popuštanja i tolerisanja budžetskog deficita – evo, sada je u redu da budžetski deficit bude 4,5 odsto BDP-a, a ne 4,1 odsto koliko je prvobitno planirano?


– To je logična posledica sveta u kome je on bio „finansijski policajac” dok je u svetskim finansijama bilo nekog reda i pravila, malo više arbitrarnog i netržišnog, ali ipak reda, a od kog sveta se prešlo na ovaj gde sve vlade puštaju pare u opticaj lakše nego što piju vodu, gde su realne referentne kamatne stope negativne i gde je „kvantitativno olakšanje”, ako se tako prevede „quantitative easing”, način života. U takvom svetu MMF je kao onaj stari Pjero, koji proba da svira za „jedan groš”. Privilegije osoblja su enormne, tako da oni lako podnose poniženja poput ovog, da ne mogu da utiču ni na neku desetorazrednu vladu, poput Srbije. Nedavno je bio opšti smeh u međunarodnoj štampi, kada su Merkelova i Sarkozi odlučili da daju novih 109 milijardi evra pomoći Grčkoj, ne pitajući MMF uopšte šta misli o tome, iako MMF treba da osigura skoro trećinu te sume. Naravno, nisu pitali ni ostalih 15 zemalja evro zone o tome, iako i one sve treba da daju prilog za tih 109 milijardi, ali to je druga tema – očit višak demokratije u EU.

* Kako ocenjujete dosadašnju privatizaciju u Srbiji?


– Moralno, intelektualno i politički loši akteri su je sprovodili (oni su uspostavili i loša pravila igre), pa je i ispala bedno. U normalnoj zemlji bi glavni akteri ovakve privatizacije sedeli u zatvorima sa dvocifrenim zatvorskim kaznama. Ali, u improvizaciji od države kakva je Srbija, oni su prominentne ličnosti i čak investitori. Ulažu ono što su nakrali i dobili kroz korupciju.
Sada smo tu gde jesmo. Bilo bi loše to vraćati nazad, sem tamo gde je reč o imovini koja je prodata, a koja ima vlasnike, dakle ono što se tiče restitucije ili tamo gde ima jasnih pisanih dokaza o kriminalu. Državni službenici koji su ovako vodili privatizaciju treba da idu u zatvor. One koji su kupovali, ako nije reč o objektima i firmama restitucije, treba pustiti. Njih će tržište kazniti najbolje (to se već masovno dešava).

* I, šta bi trebalo dalje uraditi?


– Šta sa ovim ruinama privatizacije? Evo par predloga. Prvo, obaviti restituciju, dominantno naturalno. Drugo, rasprodati imovinu bankrotiranih firmi na aukciji. Ne prodavati ih kao firme, jer vrednost firme je vrednost njenog očekivanog profita, a one su izgubile tržište i propale. Ali, mnoge imaju vrednu imovinu i nju obavezno prodavati na javnim aukcijama, kako se tajkunčićima ne bi činile usluge, a imovina dobijala loše vlasnike. Time će se resursi koji su sada zarobljeni osloboditi za alternativnu upotrebu. Treće, izvršiti privatizaciju javnog sektora, prodajući Telekom, EPS, Srbijašume, Železnicu, Jat… javna komunalna preduzeća. Četvrto, privatizovati sve zemljište sem onoga na kome su vladine i opštinske zgrade.

* U kakvoj je vezi svetska ekonomska kriza sa srpskom ekonomskom krizom? Evo, sada najavljuju novi talas krize za 2012. godinu, pa šta možemo očekivati?


– Svetska kriza iz 2008. bila je rezultat meke monetarne politike i niza drugih državnih grešaka. To su bile greške u regulaciji, teranje banaka da daju subprime credits, pogreške u Bazelskoj regulativi, preregulisanost komercijalnih banaka usled čega su one bežale u investicione, monopol agencija kreditnog rizika, itd. Kriza u Srbiji je bila rezultat uticaja spolja na jednu nereformisanu privredu, koja ima svoje posebne probleme, malo ulaganja, balon u uslugama, nenaplativi krediti, nelikvidnost, inflacija. Nova kriza u svetu od 2010. naovamo je kriza državnih dugova, od kojih su neki imali poreklo u privatnom sektoru (Irska, Španija). Srbija će i dalje imati ekonomske probleme usled odsustva reformi, a verovatno će se kroz neko vreme pridružiti ostalima sa krizom dugova.

* Kakve su Vaše procene ekonomskih kretanja u Srbiji do kraja ove godine i tokom sledeće godine?


– Do izbora će biti mešavina stagnacije ili vrlo blagog pogoršanja osnovnih pokazatelja (BDP, zaposlenost, inflacija, trgovinski bilans, tekući račun, deficit, javni dug). Stanje će nastaviti malo brže, ali još uvek blago da se pogoršava u drugoj polovini 2012, izuzev ako ne dođe do nekontrolisanog raspada evro zone.
Kriza dugova će dugo trajati. Jedini način da se njeni uticaji spolja na Srbiju umanje i da se predupredi izbijanje domaće dužničke krize su reforme onog tipa kako su ih uradile baltičke zemlje 2009-2010. ili ono što radi premijer Kameron u Britaniji. Ali snaga koje bi to izvele uopšte nema u postojećim političkim strankama, ni parlamentarnim ni vanparlamentarnim. Zato se u reforme ne treba nadati, pa ćemo usled krize platiti mnogo veći ceh nego što bismo morali. A i kada kriza prođe, sunce oporavka će mnogo snažnije ogrejati reformisane nego nereformisane zemlje. Dakle, one kod kojih su vladavina prava i protržišno okruženje u boljem stanju – ocenio je dr Miroslav Prokopijević u razgovoru za Magazin Biznis.
 
Radojka Nikolić
 
 
Skica za portret
 
Miroslav Prokopijević rođen je 1953. u Lučanima, doktorirao je 1984. Bavi se konstitucionalnom ekonomijom (public choice), evropskim studijama, mikroekonomijom i javnim finansijama. Koristio je više stipendija (Alexander von Humboldt, Atlas, Earhart, Deutsche Forschungsgemeinschaft, ICER) i bio gost naučnik i gost profesor u više zemalja – Nemačka, Italija, SAD, Crna Gora. Stalno je zaposlen kao naučni savetnik u Institutu za evropske studije iz Beograda. Objavio je oko 100 članaka i desetak knjiga (neke koautorski). Objavljivao kod Kluwera, Rodopa, F. Steinera, Dunker & Humboldt, ICER-a itd. Osnovne publikacije: Konstitucionalna ekonomija (Beograd: E press, 2000), Evropska unija. Uvod (Beograd: Službeni glasnik 2005), Evropska monetarna unija (Beograd: Građevinska knjiga 2007). Član je Naučnog društva ekonomista (član Predsedništva 2002-2006), Srpskog filozofskog društva i Humboldt kluba Srbija (član Uprave 2002-2006).