Šta jedemo?

Sa globalizovanim poreklom hrane, izazovi da se obezbedi sigurnost hrane su postali sve veći. Danas, u prehrambenim proizvodima možete lako imati sastojke iz pet ili deset različitih zemalja, te postoji značajno povećanje obima rizika koje moramo uzeti u obzir u našoj proceni. Zabrinutost u vezi sa hemijskom i biološkom kontaminacijom je velika i dalje, a izraženi su izazovi zbog složenih lanaca snabdevanja i neadekvatne transparentnosti i sledljivosti praksi širom sveta. I, za razliku od pre 30 godina, kada je kontaminacija hrane po pravilu bila incident u velikoj meri zadržan u lokalnom području, posledice su danas značajno veće na globalnom tržištu, gde jedan kontaminirani proizvod može da utiče na hiljade, pa i milione ljudi u više zemalja. Primera radi, najpopularniji krem na svetu Nutella, koji se negde proda svake 2,5 sekunde, sadrži u sebi sastojke sa svih šest kontinenata.

Prema podacima CDC (američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti) svaki šesti stanovnik Amerike iskusi trovanje hranom tokom jedne godine, što iznosi oko 50 miliona ljudi godišnje samo u toj zemlji, a ekstrapolirano na svet to je više od milijarde ljudi godišnje. Ako pogledamo samo dešavanja u 21. veku, videćemo da su zabeležena masovna trovanja listerijom, ešerihijom, hepatitisom A, trihinelom… u raznoj hrani: siru, mleku, kikiriki puteru, klicama, mesu… i sve to i u najrazvijenijim zemljama, poput Nemačke i Amerike. Kod nas se svake godine dese trovanja hranom, uključujući i ono najskorije na Zlatiboru, od trihinele u mesu divlje svinje, koje je izazvalo epidemiju i oboljevanje preko 100 ljudi.

Moderni potrošači su svesni pitanja sigurnosti hrane više nego ikad. Svi želimo da jedemo zdravu i bezdednu hranu koja ne košta previše. Potrošači s pravom pitaju: zašto oni moraju da vode računa o bezbednosti hrane kada postoje zakoni i inspekcijske službe?

Da bismo razumeli odgovor na to pitanje, potrebno je da sagledamo ko sve učestvuje u lancu naše ishrane i gde su najslabije karike.

Od 1961. deluje komisija Codex Alimentarius, telo UN osnovano od strane WHO i FAO u cilju definisanja osnova bezbednosti hrane, a koje je uspostavilo osnov za HACCP sistem. Zakonska regulativa gotovo svih razvijenih zemalja sveta obavezuje proizvođače hrane na uvođenje HACCP sistema. Republika Srbija je prihvatila ovaj koncept bezbedne hrane, tako da od 1. januara 2009. HACCP sistem postaje obavezujući na tržištu Srbije za sve koji učestvuju u proizvodnji i preradi mesa. Od usvajanja Zakona o bezbednosti hrane 2009, svi koji na bilo koji način učestvuju u proizvodnji i prometu hrane u Srbiji obavezni su da od 1. juna 2011. imaju uveden HACCP sistem.

Međutim, valjano uvođenje HACCP sistema nije ni lako, ni jeftino, a čak i najbolje uveden, on je tek polazna tačka ili minimum prihvatljivog za bezbednost hrane. Isto tako, jednom uveden HACCP sistem ne garantuje zauvek bezbednost hrane, već mora da se neprestano sprovodi, održava, adaptira, dograđuje i proverava.

Nove tehnologije i napredne analitičke alatke sada nam omogućuju da testiramo hemikalije i supstance na koje nismo mogli ni da pomislimo pre samo deset godina, ali su mehanizmi, načini i cena njihove primene i dalje veoma šaroliki i razlikuju se ne samo od zemlje do zemlje, već i od proizvođača do proizvođača, pa i od trgovine do trgovine.

U svetu se dešavaju stalna unapređenja regulative i prakse bezbednosti hrane. U Americi je 2011. donet Food Safety Modernization Act (FSMA), najznačajniji zakon u novijoj istoriji bezbednosti hrane, koji još više težište pomera od reaktivnog ka preventivnom i informativnom delu. Prvog dana 2016. je lansiran novi FAO/WHO Codex Trust Fund (CTF2), koji ima za zadatak propagaciju Codex Alimentariusa na više od 100 zemalja. Mnogi među najvećim trgovcima hranom su uočili nedostatke postojećih zakonskih rešenja i razvili sopstvene standarde za proveru, kao što su na primer BRC (British Retail Consortium) Food i IFS (International Featured Standards) Food standardi. Takođe, postoje i mnoge druge šeme sertifikacije: Global GAP, FSSC 22000, ISO 22000, SQF 2000, GMP+, EFSIS…

GFSI, globalna inicijativa za bezbednost hrane, je osnovana 2000. od strane najvećih kompanija u svetu i danas igra važnu ulogu u odobravanju, harmonizaciji i primeni standarda bezbednosti hrane.

Današnje stanje u bezbednosti hrane karakteriše učešće: primarnih proizvođača, prerađivača, otkupljivača i veletrgovaca, maloprodaje, ugostiteljskih objekata, kućne prerade, potrošača, državnih inspekcijskih službi, špeditera i transportera, laboratorija i zavoda, smeštajnih kapaciteta, sertifikacionih i ispitnih organizacija, međunarodnih javnih i privatnih organizacija: FAO, WHO, FDA, EFSA, GFSI…

Vidimo da ima izuzetno mnogo učesnika i faktora u lancu ishrane, ali je najvažniji faktor naša sopstvena pravilna informisanost, kao i svest o tome da moramo sami da brinemo o bezbednosti hrane koju konzumiramo. Niko od prethodno navedenih nam neće pomoći ako sami ne budemo znali šta su osnove bezbednosti hrane.

Postoji i puno prevara u vezi sa deklarisanjem, reklamiranjem ili pakovanjem hrane. Svedoci smo da je u prodaji prehrambeni proizvod ili sastojak manjeg kvaliteta, a da to nije vidljivo na etiketi proizvoda, ili da se reklamira kao lekovit proizvod koji to nije. Kako potrošači mogu da potvrde integritet prehrambenih proizvoda koje kupuju? Ovaj problem postoji otkako je sveta. Na primer, Zakon o čistoći nemačkog piva potiče iz davne 1516. kako bi se sprečilo da lažno proizvedeno pivo stigne do tržišta. Ali je obim problema danas značajan. Prošle godine, Europol, agencija za sprovođenje zakona EU, zaplenila je više od 2.500 tona falsifikovanih ili lažno označenih prehrambenih proizvoda širom sveta kao deo svoje operacije Opson, koja je uključivala policiju, carinske službenike i nacionalna regulatorna tela u 47 različitih zemalja.

Kod nas je odnedavno na snazi i novi Pravilnik o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane, koji je u skladu sa pravilima EU, ali tek treba da zaživi u punoj meri.

Najbolji dokazani način za bezbednost hrane i borbu protiv neželjenih pojava je testiranje, sertifikacija i verifikacija bezbednosti hrane od strane nezavisnih subjekta za testiranje uz kooperaciju sa državnim inspekcijskim organima. Samo u sprezi njih i nas kao potrošača možemo biti sigurni da je hrana koju jedemo na svakom mestu zdrava i bezbedna, i za nas i za našu decu.

Izvor: BIZLife

Piše: Boško Gavović, direktor TMS CEE