Krulj: Važna je finansijska disciplina na svim nivoima

Novi talas svetske krize kuca i na naša vrata. Utoliko pre, ekonomske vlasti u Srbiji moraju biti jako oprezne sa populističkim merama i držati se onoga što je dogovoreno sa MMF-om jer je to veoma značajno za očuvanje makroekonomske stabilnosti. Sigurno je da je smanjenje javne potrošnje bitan element ekonomske politike koja će morati da se sprovodi u uslovima globalne finansijske krize.
 
Jer, izlaženje iz tih okvira, iz bilo kog razloga, pa i predizbornog, izvesno bi gurnulo Srbiju u ozbiljan dužnički problem, nalik onom koji ima Grčka, ali sa našim osobenostima. Razlika je u tome što Grčka, Irska, Portugal, a sada Italija i Španija, imaju „bogatog rođaka“ zvanog EU da im pomogne da ne upadnu direktno u bankrot. Srbija tu prednost nema i zbog toga svi nosioci ekonomske politike, koji razmišljaju o nekim populističkim merama radi boljeg izbornog rezultata, treba da budu svesni koliko je to loše i opasno u ovim kriznim vremenima – ocenjuje u intervjuu za Ekonometar dr Vladimir Krulj, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA).

U vezi s tim naš sagovornik naglašava da ova kriza ne bi smela da postane alibi za sve i svašta.

– Treba poći od problema koji su tu godinama, mnogo pre krize. Da se zapitamo zašto je javna potrošnja tako visoka, a konkurentnost domaće privrede zabrinjavajuće niska. Zašto nam balon nelikvidnosti narasta i predstavlja veoma veliki problem i balast srpske ekonomije, koji usporava i privrednu aktivnost. Zašto nam je inflacija toliko visoka. Ipak, posebno bih naglasio da je za Srbiju izuzetno važno da se vodi računa o finansijskoj disciplini na svim nivoima.

* Kakve bi posledice ovaj novi talas krize mogao da ima po Srbiju?
– Iako je još rano govoriti o jačini tog drugog talasa krize, koji bi mogao da zapljusne svetsku ekonomiju, nije teško locirati šta bi to značilo za našu zemlju. Srbija kao mala zemlja sigurno će biti pogođena pratećim posledicama ovog novog talasa krize kao što su pad investicija, visoke kamate na kredite i smanjenje tražnje na svetskom tržištu. Ali, ako se pođe redom, dešavanja u Americi, koja teško može izbeći recesiju, imaće uticaja na druga finansijska tržišta, pre svega tržište investitora. Oni koji imaju para za ulaganja skloniće svoje aktivnosti u ona mesta koja im, bar nakratko, nude neku vrstu utočišta. Srbija je i do sada imala problem privlačenja ulagača jer još nije napravljen institucionalni okvir koji bi zaštitio dolazak i interes investitora. Zato je realno pretpostaviti da će zbog tih nepovoljnih uticaja biti dodatno usporen dotok investicija u Srbiju. S druge strane, pitanje je kako će pravni subjekti i država dolaziti do novih kredita pri otežanim uslovima i kako će se sve to odraziti na kurs dinara.

* Ovaj novi talas krize posebno preti izvoznicima?
– Za Srbiju je nepovoljno to što je u velikim problemima upravo ekonomija Italije, koja je naš glavni trgovinski partner. Tim pre, što postoji opasnost da izvoz bude smanjen ne samo u Italiju već i u druge evropske zemlje u koje najviše izvozimo, što znači manji devizni priliv. Ipak, nadajmo se da nećemo biti na glavnom udaru ekonomskog cunamija koji bi mogao da pogodi ceo svet. Jer, očigledno je tanka linija koja Srbiju deli od zone bankrota.

* Kako biste, u vezi s tim, prokomentarisali činjenicu da je naš izvoz po stanovniku najniži u ovom delu Evrope, a morao bi da bude okosnica budućeg razvoja. Šta se tu strateški gledano može učiniti?
– I to je još jedan pokazatelj niske konkurentnosti naše privrede. Zbog toga bi trebalo raditi na maksimalnom iskorišćavanju naših komparativnih prednosti, pre svega u agraru. Poljoprivreda je, i pored sve manjih ulaganja u proizvodnju, uspela da ostvari suficit u robnoj razmeni sa inostranstvom od milijardu dolara. Pojedini agroekonomisti smatraju da bi taj suficit, uz adekvatnu agrarnu politiku, mogao da dostigne i pet milijardi dolara.
Treba ojačati i prerađivačku industriju, odnosno povećati stepen obrade za robu koja se izvozi. Zatim, iskustva zemalja u okruženju sa turizmom i poređenja sa stepenom iskorišćenosti srpskih potencijala, pokazuju da i tu postoje velike šanse. Energetika je takođe jedna od značajnih komparativnih prednosti Srbije. Nažalost, i tu se radi veoma sporo, posebno kada je reč o izgradnji novih hidro i termoenergetskih kapaciteta. A upravo su cene energije i hrane jako visoke na svetskom tržištu, a prema prognozama takve će biti i u narednom dugoročnom periodu. To su sektori u kojima Srbija može ostvariti značajnije izvozne rezultate ali i privlačiti nove investitore iz inostranstva.

* Šta se tu još može uraditi?
– Moraju se otvarati nova tržišta za našu robu ali i usluge. Podsetio bih na tradiciju dobrih poslova za srpske građevinare na tržištima Afrike i Bliskog istoka, iako smo sa tih prostora dosta dugo odsutni, a tamo su se promenili i uslovi poslovanja. Takođe, ne treba zaboraviti na potencijal koji nosi Sporazum o slobodnoj trgovini koji naša zemlja ima sa Rusijom, i koji ne koristimo ni izdaleka onoliko koliko bismo mogli. Očigledno je da naša privreda u ovom trenutku nije dovoljno konkurentna – ni cenovno, ni kvalitativno ni kvantitativno za rusko tržište na kojem se sučeljavaju kompanije iz celog sveta. Ali bismo tu sigurno mogli uključiti i investitore iz inostranstva, posebno iz zemalja koje nemaju takve ugovore sa Rusijom, da u okviru joint venture poslova nastupamo na tom tržištu, a sa druge strane da privučemo investitore.

* Kakva je vaša procena, da li ćemo se i narednih godina suočavati sa visokom inflacijom?
– Inflacija je problem koji prati srpsku ekonomiju decenijama unazad. Niska konkurentnost, visoka javna potrošnja, deficit budžeta, monopolsko ponašanje, samo su neki od sistemskih uzroka inflacije koji se moraju sistemski i rešavati. Znači, dugoročno. I pored činjenice da je po zakonu Narodna banka Srbije odgovorna za nivo inflacije, ona je ne može suzbiti sama već u koordinaciji sa fiskalnim vlastima. Nažalost, često se dešava da prevagnu dnevnopolitički ili predizborni ciljevi, kada je „inflatornom gimnastikom“ potrebno na kratko popraviti, na primer, životni standard, isplatiti penzije i plate, ili ih pak povećati. Račun se uvek plati kasnije, kroz visoku inflaciju. Kako sada stvari stoje, inflacija će biti naša realnost i u narednom periodu.

* Tu se nameće pitanje njenog držanja pod kontrolom?
– To ne bi smelo da se dovede u pitanje. Izuzetno je važno da monetarne i fiskalne vlasti inflaciju drže pod kontrolom, u planiranim okvirima, kako bi uslovi privređivanja bili predvidivi i kako ne bi došlo do narušavanja makroekonomske stabilnosti. Pritom, stopa inflacije nikako ne sme biti predmet nekakvih političkih ili socijalnih kompromisa.

* Nedavno ste ocenili da je veoma važno da monetarna i fiskalna politika, ali i druga resorna ministarstva u Vladi, usklađuju svoje mere. Od čega tu treba poći?
– Uvek je potrebno pronalaziti rešenja koja neće ugroziti makroekonomsku stabilnost a ostaviće prostor za nesmetani privredni rast i, ako je moguće, za rast životnog standarda. Mere koje guše proizvodnju i izvoz nemaju mnogo smisla, kao i mere koje mogu urušiti makroekonomsku stabilnost. Zbog toga je potrebno sinhronizovati monetarne i fiskalne mere, kako bi se u svim segmentima ostvarili najbolji mogući rezultati. Potpuno je jasno da ni monetarna ni fiskalna politika ne mogu ostvariti u potpunosti svoje ciljeve bez podrške drugih sektorskih politika. Monetarna stabilnost i odgovorna monetarna politika su bitan preduslov za očuvanje makroekonomske stabilnosti, a odgovorna fiskalna politika može dati veliki doprinos ostvarenju ključnih ciljeva monetarne politike – stabilnosti cena i kursa nacionalne valute.

* Hildegard Gacek, direktorka Kancelarije EBRD za Srbiju, izjavila je nedavno da je naša zemlja na dobrom putu izlaska iz krize i pritom podsetila na najnoviju procenu da će BDP u ovoj godini porasti za 3,3 odsto. Šta mislite o tome?
– Rast bruto društvenog proizvoda je samo jedan od glavnih makroekonomskih pokazatelja. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je zvanična nezaposlenost u Srbiji dostigla 22,2 odsto, da su prosečne plate u padu, da smo još uvek na dvocifrenoj inflaciji na godišnjem nivou. Nivo zaduženosti države bliži se crvenoj liniji od 45 odsto BDP-a, dok je spoljni dug preko 23 milijarde evra. Imamo i pad investicija uz visok spoljnotrgovinski deficit. Za ocenu da Srbija izlazi iz krize trebalo bi napraviti šire i celokupno sagledavanje situacije. Interesantno je da je Srbija od početka globalne ekonomske krize bila među uspešnijim zemljama po ne tako oštrom padu BDP-a u poređenju sa zemljama u okruženju. Istovremeno je bila među rekorderima po broju izgubljenih radnih mesta. Procenjuje se da je u periodu krize izgubljeno preko 200.000 radnih mesta. Zbog svega toga rekao bih da je Srbija još uvek daleko od izlaska iz krize iako postoje pojedini ohrabrujući pokazatelji. Ali, mnogo toga ne zavisi od nas. Nažalost, s obzirom na situaciju u globalnoj ekonomiji, stiče se utisak da ulazimo u novi talas krize koji bi mogao da praktično izbriše ona pozitivna dostignuća ekonomske politike u Srbiji u protekle dve-tri godine – upozorio je profesor Vladimir Krulj u razgovoru za Ekonometar.

Konsenzus

– Političke elite u Srbiji moraju se dogovoriti o ključnim i strateškim ekonomskim ciljevima zemlje, oko kojih ne sme biti partijskih neslaganja i koji se neće menjati u zavisnosti od toga koja politička opcija vodi zemlju. Samo u slučaju takvog nacionalnog dogovora možemo ostvariti neke od ključnih ekonomskih ciljeva zemlje – bilo da je u pitanju članstvo u EU ili sprovođenje ekonomskih reformi. Osnovni zadatak ekonomskih vlasti mora biti i kreiranje mera ekonomske politike koje vode održivom privrednom razvoju, a one se u najvećoj meri podudaraju sa uslovima koje treba ispuniti na putu evropskih integracija. Nažalost, praksa pokazuje da se reforme kod nas sprovode sa velikim zakašnjenjem, „u pet do 12“ ili kad nam ističu svi rokovi za dalje korake na putu ka EU. Tranzicija u našoj zemlji traje dvadesetak godina, od 2000. „ubrzano“ ali mi taj posao nismo završili i još uvek nije izvesno ni kada ćemo ga završiti – ističe dr Krulj.

Amerika

– Pokazalo se da globalna finansijska kriza koja je počela pre oko tri godine nije ni prošla, i da sadašnja dužnička kriza koja je pogodila Ameriku, ali koja muči i zemlje evrozone, ozbiljno preti da pokrene novi talas krize, možda najveće u modernoj istoriji. Sama činjenica da je američki kreditni rejting prvi put u istoriji smanjen i to na nivo AA+ govori u prilog tvrdnjama o ozbiljnosti krize koja potresa ne samo Ameriku nego i čitav svet. Takozvani istorijski sporazum između Baraka Obame i republikanske većine u Kongresu je samo kupovina vremena jer je time samo izbegnut tehnički bankrot, ali nije rešeno pitanje narastajućeg duga Amerike. Isto tako, situacija sa dužničkom krizom u zoni evra, koja je počela sa Grčkom, nastavila se sa Irskom i Portugalom, a sada kulminira sa Italijom i Španijom, preti da dovede u pitanje opstanak jedinstvene evropske valute, ali i ključnih ekonomskih postulata na kojima počiva sadašnja EU. Koliko je problem ozbiljan, pokazuje i to što se i Evropska centralna banka uključila u spasavanje Italije i Španije kupovinom njihovih dužničkih hartija od vrednosti jer je jasno da krizni fond EU neće biti dovoljan da spase ove dve prilično velike ekonomije Unije – kaže dr Krulj.

Azijski tigrovi naučili da plivaju

– Iako ovo što ću reći možda u ovom trenutku deluje kao priča koja nas vraća u domen školske ekonomije, ona je nesumnjivo poučna. One zemlje koje smo nazivali azijskim tigrovima i koje su bile „dobri đaci“ 80-ih godina, kad su imali vrlo strogu kontrolu MMF-a, naučile su sva osnovna pravila dobrog vođenja ekonomije gde su budžetsko ponašanje i finansijska disciplina od ključne važnosti. To je postao njihov model ponašanja i zato njihov brod plovi i u uzburkanom moru u vremenima krize – podseća dr Vladimir Krulj.
 
Katarina Sekulić