Kolumna: Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“
„Prelivanje krize“
Premudri finansijski eksperti pominju, poslednjih meseci, zastrašujuću sintagmu „drugi talas krize“, želeći da objasne pad cena hartija od vrednosti na svetskim berzama i ogroman rast zaduženosti, čak i razvijenih zemalja. Mnogi od njih se prave iznenađeni, kao da se u svetu finansija i biznisa desilo nešto neočekivano. Posle prosperitetnog perioda, koji je počeo padom Berlinskog zida, i trijumfalnog juriša kapitala na istok, uz fenomenalne profite od kojih je zastajao dah, 2007. godine su svi uočili da je svetska ekonomija usporila rast i pokazala tendenciju pada. U SAD je došlo do finansijskih turbulencija. Ipak, država je „zalegla“ iza banaka koje su bile pred bankrotom, no u strukturi investiranja, proizvodnje i potrošnje SAD ništa se bitno nije promenilo.
Veseli bankarski menadžeri delili su (opet) astronomske bonuse, ovaj put kao nagradu za uspešno magarčenje građana i prebacivanje potencijalnih gubitaka na poreske obveznike. „Profiti naši – rizik vaš“ poručili su američki tajkuni svojoj domaćoj javnosti, ali i celom svetu. A administracija SAD bila je presrećna što je uspela da „ublaži krizni udar“. Posle bengalske vatre (kratkotrajnog oporavka), strukturni defekti su ponovo vratili tržišta u prozaični svet ekonomskih istina. Deficiti se ne mogu održavati na dugi rok, čak i kada industrija iluzija radi punom parom.
Strah me je da se neki od američkih „eksperata“ ne doseti ratnih poduhvata, kao istorijski proverenog modela izlaska iz krize (uh, izgleda da im je to već neko rekao!)
Srpski lideri, kao da su pali s Marsa, počeli su glasno da se pitaju „da li će se kriza preliti i kod nas?“ Izgleda da im još niko nije objasnio da je ceo svet u istom finansijskom kazanu, pa o nekom „prelivanju“, unutar tog kazana, teško da može biti razgovora. Ali i bez tog „prelivanja“ prezadužena (a nekonkurentna) privreda grca pod ogromnim teretom dobrano zadužene (a neefikasne) države. Očajni građani, takođe prilično zaduženi, gube radna mesta, a oni srećniji, mesecima ne primaju plate.
Dodajte, na svu ovu muku, približavanje (prestupne) izborne godine. Koga ne zastraši vest da je to poslednja godina u kalendaru Maja, mora da će ga zastrašiti činjenica da će ovo biti godina izbora „bez alternative“(!?) Teško je i zamisliti hiljade kilometara asfalta, desetine hiljada vrsta subvencija i stotine hiljada novih radnih mesta, koje će, u ime poreskih obveznika, obećati kandidati – podsticani nezdravim optimizmom. Najveće evroatlantske stranke u Srbiji (ima li drugih?) boriće se, strasno i punom snagom, oko poslednjih ostataka tranzicionog plena. A ako se ostvari samo pet procenata njihovih obećanja, dug Srbije se mora povećati bar za 96 posto.
Pa vi sad vidite da li se u ovakvu privredu može „preliti“ kriza? Ministar Jeremić bi me, verovatno, dopunio: građanima koji imaju ovakvu vlast – kriza nije ni potrebna.
