Miroslav Gabrić: Poljoprivrednik sa ambicioznim poslovnim planom
Pre tri godine vratio se iz Austrije u Suboticu sa porodicom, kupio zemlju, veći deo uzeo u zakup i formirao prvo stado od 500 ovaca. Danas ih ima dvostruko više a cilj je 10.000 grla
Ove godine država je ostala dužna Miroslavu Gabriću sedam miliona dinara. To je iznos subvencije koju bi trebalo da dobije za 140 hektara oranica koje nisu tretirane hemijom.
– Kada sam video da je u budžetu za subvencije za organsku poljoprivredu za celu Srbiju predviđeno 20 miliona dinara, a samo meni bi trebalo da isplate trećinu toga, odmah sam znao da nema ništa od moje subvencije, priča za Ekonometar Miroslav Gabrić, poljoprivrednik.
Pre tri godine vratio se u Suboticu iz Austrije i kaže sveža su mu poređenja: dok tamo država nastoji na svaki način da pomogne poljoprivredniku koji počinje posao, ovde kao da je sva državna administracija skoncentrisana na to da što više oteža i onemogući poljoprivrednika da dođe do subvencija ili ostvari neko svoje pravo.
– Ministarstvo je odlučilo da pravo na subvenciju imaju samo ona organska gazdinstva koja imaju ugovor o zakupu zemljišta do kraja juna 2014. godine. S obzirom na to da se ugovori sklapaju na tri godine, to znači da zemljište treba da izlicitiraš u julu, da središ sve papire, uzoreš i poseješ – mada mi nije jasno šta bih sejao u avgustu – kako bi do kraja meseca mogao da podneseš svu potrebnu dokumentaciju za subvenciju. Država kao da namerno smišlja kombinacije da nas onemogući u dobijanju subvencije, smatra Gabrić.
Zauzvrat, država od njega očekuje krajnje disciplinovano izmirivanje obaveza. Miroslav Gabrić je izračunao da to što su registrovali farmu, i cela porodica živi od poljoprivrede, njega košta 120.000 dinara po članu domaćinstva dok se izmire sve obaveze prema fondu za zdravstvo, penziju, prema Ministarstvu poljoprivrede, odnosno za navodnjavanje, odvodnjavanje, porezi…
Iako je ovaj razgovor sa subotičkim poljoprivrednikom loše počeo, ipak nije sve tako crno. Miroslav Gabrić je u poslednje tri godine u farmu, zemlju i ovce uložio pola miliona evra. Kaže, trudi se da se ne nervira oko svakodnevnih sitnica, jer razmišlja dugoročno i ostvarenje njegovog biznis plana je tek počelo. A to izgleda ovako. Kupio je 100 hektara oranica, od toga je petina pod organski gajenim kulturama. U različitim vremenskim razmacima zakupio je oko 600 hektara državnog zemljišta od čega je 140 pod organskom poljoprivredom u zaštićenom prirodnom dobru oko jezera Ludaš. Kupio je prvih 500 ovaca rase „vitenberg“, stado je umatičeno, sa tetovirom i kontrolisanim poreklom. Do danas, stado je naraslo na hiljadu grla, još oko 500 jaganjaca koji pasu na pašnjacima pod organskom poljoprivredom. Očekuje da dogodine ima tri hiljade, na godinu kasnije 10.000 grla. Do tog trenutka pripremiće mini klanicu i mini mlekaru, i konfekcionisana jagnjetina sa ovčarske farme Gabrić počeće da stiže do kupaca sa rafova megamarketa.
– Tržište, i to veliko, postoji. Čim dostignem 10.000 ovaca u stadu moći ću dnevno da obrađujem u mini klanici oko 60 jaganjaca, što je 1.200 kilograma mesa. To je 1.200 kupaca, što za čitavu Srbiju nije ni deo potreba, smatra Gabrić.
Međutim, njegove ambicije nisu samo da stigne do domaćih kupaca, već pre svega da radi za izvoz. Zbog toga mu je i neophodna mini klanica.
– Kod nas ne postoji sertifikovana klanica koja obrađuje samo jagnjeće ili ovčije meso. Ne može se na istoj liniji raditi meso krava i ovaca, što je inače kod nas slučaj. Za sada imam sertifikat za ratarske kulture sertifikacione kuće OSC (Organic control system), a za mesaru ću obezbediti Halal i HASAP sertifikate, jer je organski gajena jagnjetina izuzetno tražena u inostranstvu.
Miroslav Gabrić ne brine što od početka svoju robu namenjuje klijenteli koja je boljih platežnih mogućnosti. Uveren je da će proverena i kvalitetna hrana uvek imati svoga kupca, iako kaže kod nas još uvek, zbog nedostatka kontrole, mesare otkupljuju životinje čije je meso lošeg kvaliteta i onda ga prodaju jeftino. Kvalitetna jagnjetina u maloprodaji ne može da staje manje od 650 do 750 dinara za kilogram, a organski gajena čak i od 1.100 do 1.200 dinara. Gabrić ih za sada prodaje po ceni konvencionalno gajenje jagnjetine.
– Pošto sam uzeo dosta zemlje u zakup i dosta uložio, moja porodica, žena, dvoje dece i treće koje je na putu, kao i brat, možemo od ovoga da živimo. Ali, u prve dve godine živeli smo zahvaljujući tome što imam drugi posao jer sam neprestano ulagao. To je bio i period učenja, kada su mogli da me prevare i za kvalitet zemljišta i za kupljenu ovcu. Više ne, a sada možemo deo zarade i da ulažemo u proširenje, kaže Gabrić i pokazuje kako će narednog proleća da sruši dotrajalu staju i da podigne novu, dvostruko veću sa pomičnim zidovima kako bi se koristila i leti.
– Ovo je biznis. Ovde nema ni reči o čobanisanju. Ovo je ozbiljan posao u kome moraš da zaokružiš proces proizvodnje, da imaš oranice na kojima ćeš obezbediti hranu za ovce, da imaš stado i na kraju i klanicu gde će meso da se obradi, zaključuje Gabrić.
Katarina Ivanović
