Nema leka za nemar lekara
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu: žena zaražena HIV-om, čiji je suprug preminuo od side, tužila je svoju državu zato što je lekar njenog supruga, koji je inače krio od čega on boluje, nije na vreme upozorio na smrtonosni virus kojem je izložena. Ključno pitanje za sud bilo je da li je lekar morao da čuva kao tajnu dijagnozu svog pacijetna ili da upozori njegovu suprugu na opasnost?
Dok Strazbur već godinama rešava ovako komplikovane predmete, u Srbiji većina pacijenata ni ne zna kome da se požali ako lekar ne želi da ih pregleda ili ako im postavi pogrešnu dijagnozu.
Posao im otežavaju ionako oskudne mogućnosti: pritužba zaštitniku prava pacijenata i pokretanje krivičnog i(li) građanskog postupka.
Razlika i nije neka. U prvom se slučaju praktično žale onima koji ih leče, a u drugom su, iako žrtve, „osuđeni“ na dugotrajne sudske postupke i opstrukcije samih lekara.
– Kod nas se krivična odgovornost lekara nameće kao primarna, a građanska tek mora da se neguje kroz praksu – objašnjava Milan Marković, iz Instituta društvenih nauka. Pacijenti nigde nemaju posebnu zaštitu.
Prvi korak za pacijente jeste da se obrate zaštitniku prava pacijenata u domovima zdravlja kada smatraju da im je naneta neka šteta, da nisu dobili dobru uslugu ili je nisu uopšte ni dobili. Zaštitnik ima obavezu da procesuira slučaj na osnovu činjenica koje je dobio, zatim da razgovara sa lekarima, ali i da zatraži mišljenje njihovih nadređenih.
Iako sve deluje jednostavno, u praksi je situacija drugačija. Marković naglašava da zaštitnik pacijenata nije dovoljno samostalan zato što je regrutovan iz ustanove u kojoj radi i zato što je na njenom platnom spisku.
– U Evropskoj uniji formiraju se tela sa mnogo većim stepenom samostalnosti. Ne samo što su potpuno odvojena od medicinskih ustanova i ministarstva zdravlja, već su pripojeni kancelarijama ombudsmana, a njihov rad je mnogo transparentniji – napominje ovaj stručnjak.
