Koncesije za puteve kao u Hrvatskoj
Kratak uvid u kvalitet putne infrastrukture u Hrvatskoj, verovatno briše dilemu da li bi njihovu izgradnju trebalo prepustiti koncesionarima.
Tužno je naše poređenje sa susednom Hrvatskom u pogledu putne infrastrukture – tamo kao u Austriji, kod nas kao u „Srbiji“.
Za Hrvatskom mnogo ne zaostaju ni Crna Gora i Republika Srpska. Oni, pretežno koncesijama, napraviše auto puteve, mostove i tunele, a mi nikako ni Koridor 10 da završimo.
Pre svega zato što umesto jedinstvene strategije imamo partokratiju (svako filozofira šta, kad i kako hoće, a onda stradaju opšti interesi).
U konkurenciji sa javnim dugom (pošto sopstvenih sredstava nemamo), prednost treba i mora da damo koncesijama (bez obzira što bi jeftini dugoročni krediti bili povoljniji) iz sledećih razloga – ekonomski i politički rejting Srbija poskupljuje kredite, već nam je javni dug dostigao 43 odsto BDP-a, a infrastrukturu nismo napravili, realizacija kapitalnih investicija od strane državnih ministarstava se pokazala sporom i neefikasnom (Koridor X, Most na Beški, Prokop itd.).
A jedinstvena strategija bi morala da kaže – auto putevi i brze pruge – ili večni „srednji vek“.
Gde i kako da nam dođu tako potrebni strani investitori, gde da investitorima podastremo „crveni tepih“ – na uskim putevima punim rupa ili rasklimatanim prugama koje „jure“ 50 km na sat.
Zaključno, sve priče o brzom regionalnom razvoju i razvoju uopšte, stranim investicijama i izvozu i konačno „evropskom putu“ su deplasirane sa našim sadašnjim putevima i prugama.
Glavni razlog protiv davanja koncesija odnosi se na to da putarine i druge prinose treba usmeriti u budžet, a ne dati stranim ili domaćim investitorima.
Sa druge strane, koncesije su neophodne jer nemamo para ni za male a kamoli velike investicije (prihodi od privatizacije su, em bili manji od očekivanja, em su otišli u potrošnju i subvencije).
Zaduživanje i otplata iz prihoda pokazala se u srpskom slučaju kao loš scenario.
Dakle, prinudno ostaje treći model – koncesije, koji je u gradaciji sa sopstvenim investiranjem i jeftinim dugoročnim kreditima, treći po rangu poželjnosti, ali je, posebno za nedovoljno razvijene države i ekonomije neophodan.
Primedba da će strane kompanije (koncesionari) graditi puteve i pruge uvoznim repromaterijalima i radnom snagom nije baš realna, ali se za svaki slučaj može eliminisati uslovima tendera (da podizvođači budu iz Srbije).
