Ivo Andrić je i sam potvrdio da je Srbin

Najžešće vođene vanknjiževnim razlozima, rasprave i polemike, koje se s vremena na vreme obnavljaju na temu „čiji je Andrić“, odnosno kojoj književnosti pripada, najnovijim istraživanjima Žanete Đukić-Perišić, savetnice u Zadužbini Ive Andrića, dobijaju novu dimenziju. Naime, prilikom izučavanja građe iz Andrićevog života i stvaralaštva za doktorsku disertaciju, Žaneta Đukić-Perišić naišla je na dva važna dokumenta – Andrićevu ličnu kartu i vojnu knjižicu – koji svedoče o njegovom nacionalnom opredeljenju. „Večernje novosti“ ekskluzivno objavljuju faksimile ovih dokumenata koji su, sticajem okolnosti, bili zaboravljeni i van domašaja javnosti u Spomen-muzeju Ive Andrića.
U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. godine u Beogradu, u rubriku „narodnost“ književni velikan je upisao „srpska“. Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za „narodnost“ uneo je – „Srbin“. Nešto docnije, godine 1955, što je već poznato, prilikom ulaska u Komunističku partiju, u evidentni list Andrić je svojom rukom na mesto za nacionalnost napisao „srpska“. Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958. kada se u opštini Stari grad venčao sa Milicom Babić, slikarkom i pozorišnom kostimografkinjom, koja je bila njegova dugogodišnja postojana i nežna ljubav.
Mnogo pre toga, još 1919. godine, u jednom pismu Andrić je zapisao: „Ja nemam žive duše i ja moram u Beograd“. I upravo od te godine počinje njegova neraskidiva veza sa gradom u kojem je proveo najveći deo svog života, sazreo kao intelektualac, napisao najveći deo svog opusa i doživeo punu profesionalnu afirmaciju.
– Beograd ga je prihvatio široko raširenih ruku: bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala celog života – kaže za „Novosti“ Žaneta Đukić-Perišić. – Tokom dugog niza godina, Andrić postaje integralni deo srpskog kulturnog prostora: postaje član Srpske akademije nauka, član i autor Srpske književne zadruge, predsednik Udruženja književnika Srbije i drugih nacionalnih institucija, a sebe, očigledno, vidi i doživljava kao pripadnika srpske nacije.
Pokušavajući da utvrdi koliko su događaji iz života velikog pisca uticali na njegovo stvaralaštvo, sagovornica je došla do veoma zanimljivih poređenja, uprkos tome što je Andrić bio izuzetno zatvoren čovek, zakopčan do grla.
– Iako je, kako je sam govorio, kod njega sve bilo obično, da običnije ne može biti, iako nije interesantan za javnost i biografiju jer ne ide kao Hemingvej u lov na lavove, ne pravi boemske skandale, ne daje senzacionalne izjave, Andrićeva biografija bila je neobično zanimljiva i puna preokreta. To je reprezentativna biografija intelektualca koji je stasavao u jedno istorijski važno i burno vreme ratova, prevrata i lomova, padanja imperije i stvaranja država, rađanja misaonih sistema i ideologija, duhovnih preokupacija i književnih orijentacija. Često je citirao Getea koji kaže da je umetnikovo da stvara a ne da govori o sebi, i toga se, u glavnom, i pridržavao. Čuvao je svoj privatni prostor, ne govoreći nikada o svom ličnom životu.
Kao čitalac, međutim, napominje sagovornica, Andrić se ponašao sasvim suprotno: intelektualna i ljudska radoznalost često su ga vodile u tuđu privatnost i on se nije ustručavao da zaviri u tuđu intimu iznesenu u dnevnicima ili pismima, od Getea do Dragojla Dudića. Iako na jednom mestu kaže da je nedozvoljeno i nemoralno objavljivati tuđa pisma ili dnevnike, ako ih pisac nije namenio javnosti, i da bi sva pisma trebalo da umru sa ljudima koji su ih pisali, Andrić se u gotovo svim svojim esejima o velikim stvaraocima upravo oslanjao na biografske podatke iz njihovih života.
– Andrić se štedro oslanjao na podatke iz njihovih životopisa: njihova ličnost, sklop privatnih, istorijskih i društvenih okolnosti koje su ih formirale, zanimale su ga bar koliko i njihova dela. Sam je, međutim, čvrsto stajao na braniku svoje biografije i privatnosti, čuvajući je i štiteći je od upada „dokonih“ ili „nesposobnih“ istraživača. Često je govorio o svom stidu pred javnošću, o nelagodnosti koju oseća kada je izložen „svetlostima pozornice“. „Mene je često sramota kad mi se ime pominje u novinama“, kaže jednom vajkajući se. Biti anoniman, biti u senci, skrajnut s magistralnih, često i opasnih životnih puteva, kao da je bio njegov san još iz mladosti. Često je govorio kako mu je žao što nije pisao pod pseudonimom, jer bi tako bio slobodniji.
Međutim, upravo što je bio takav, za one koji idu njegovim tragovima predstavlja veliki izazov i može biti junak izuzetno uzbudljive književne biografije.
LIČNA KARTA
U ličnoj karti Ive Andrića je navedeno:
Ime oca – Antonije
Datum i godina rođenja – 10.10.1892.

Mesto rođenja – Travnik, Bosna
Zanimanje – književnik
Narodnost – Srpska
Mesto stanovanja – Prizrenska 9
Bračno stanje – neoženjen
VOJNA KNJIŽICA
U vojnoj knjižici navedeni su sledeći regrutni podaci:
Datum rođenja – 10.10.1892.

Mesto rođenja – Travnik
Narodnost – Srbin
Koje jezike govori – francuski, nemački i italijanski
Zanimanje – književnik